Prosvetni glasnik

ОДЕНЕ II ДРИКАЗИ

203

вао и где је требало и где није, много пута и иреко реда, те ће се читадац лучно наћи у тој голга.ш Факата, разбаданих без пдана и реда. Да би бша још маља вредност овога посла, а још већа незгода за Српску Краљевску Академију што је овакав посао уврстила у свој Споменик,' на доста места иисац се оставља цитовања докумената, па говори о сувременим стварима, које немају везе с предметом о коме пише, и тотовори тоном, каквим се мадо служе и у дневној штампи, у обичним подемичким чланцима. Да наведемо само једно од тих места, које читамо у Споменику Српске Краљевске Академије, међу научиим придозима. На стр. 1216. има овакав период: „А какве су се тужан и жадостан овамо од митроподита — патријарха Самуида Маширевића увеле новотарије, како у управи црквеној, тако и у црквеним церемонијама, и како се одто доба одржава типик, — и наши „бдагочестиви* ни мукает! Ад за то од то доба и има „назарена"; за то нам и јесу празне цркве у недељне и празничне дане, па и у самим архијерејским „престоннцама" и онда, кад архијереји „богосдуже", што наравно врдо ретко бива, јер зими нм је зима, а дети морају гдеко.ји по навици још од куће, да иду у купке". Ето таквих места има у овоме „придогу историје срнске цркве", у коме се говори и расправља о времену од 1713. до 1730. године! Мора се жадити, што и овако спремљени прилози могу бити објављени у Споменику Српске Ераљевске Академије и заузети место, на коме би могда бити објављена тодика научна грађа. Зааисци племенитога госиара Жарина Маројице Кабоге, које је „издао, превео и протумачио" др. Л.ујо кнез Војновић, на петоме су месту. У овим записцима описује Маро, син просдављенога вдастедина дубровачкога Маројице Кабоге, свој пут од Бргата до Цариграда и борављен.е у Цариграду, кад 1705. године њега и Ђона Растића -послаше у Цариград, да предаду Порти данак. У овим записима пуно је и врдо интересних података за исторнју онога времена. А преводом тих записа на српски знатно је одакшана унотреба многих података, којих је у запиеима, те ће се љима корнсно иосдужити и они, који то иначе не би могли због доста тешкога разумевааа тадијанскога језика, којим су написани. Баш поводом овога Споменика не можемо не поменути, како би. по нашем мишљењу, ваљадо обраћати већу пажњу на придоге, којн се објављују у АкадемијиниМ издањпма, нарочито у Споменику. Чини нам се, да је много боље давати Споменике и ређе и у мањем обиму, него у њима објављиватн и тако спремљене придоге, као што је у овоме Споменику придог иротојереја Руварца. Зар Академија нпје већ стекда искуство са АвтобнограФијом Кирида Цвјетковића? Д.