Prosvetni glasnik

КОВЧЕЖИЂ

227

БЕРЛИНСКЕ СРЕДЊЕ ШКОЛЕ

(НАСТАВАК) 7. Иедагошки селииар и година иробе До 1890. године вдадао је у Ируској закон, да кандидат, који свршм лчшверзитетске науке, мора да хосиитује годииу дана бесидатно у каквом средњем заводу и тек онда стече нраво на полнгањо наставничког испита (Гећегат^-РгиЈппд). Такав кандндат, који је издржао своју годииу припреме (Ргоће-Јаћг) могао би бити постављен за помоћног наставника (НПМећегег — од придике што и наше пређашње предавачко звање), без обзира на то, да дн је подожно већ наставничкн исиит иди не. Тај је иостуиак измењен 1890. године, н заведене су у место једне пробне године две године вежбе. Поред те измене у трајању припреме уведено је још и правидо, да сваки кандидат мора да подожи наставнички испит одмах по свршеном универзитетском шкодовању. Док један приправник не подожп тај исиит, не сме никако нигде бити нримљен да врши праксу. Двогодишње вежбање деди се на селшнарску годину (8еттаг-Јаћг) н на иробну годину (Ргоће-.Јаћг). Семинарска је година заведена, да се кандидатп уиознају са задацима васиитанм и наставе у примени на средње шкоде, а нарочпто пак с методиком појединих научиих предмета, и да очигдедним посматрањем туђег рада у шкоди стеку потребно искуство и рутину, како бн се у идућој години (годинн пробе) самп могди вежбати у иредавању. Ирве године дакде приправник само посећује предавања наставника своје струке, прати његов рад и упознаје се са способиостима ученнка. У „годпии иробе" почне прииравник самостадно да предаје известан број часова (4—8 недељно), пошто му претходно припрему за нредавање лрегдеда стручни наставннк дотичног нредмета. Исто му тако руковаоцн кабинета покажу н одреде најподесније градиво за сваки опит и врдо предусретљпво му помажу у нзвођењу истих. Чнсто је невероватно са кодиким пожртвовањем и заузимањем врше наставници спремање ириправника,! Сваки наставник, коме је који принравник поверен, бави се њим 3—4 часа недељно и труди се, да га што свестраније и потпуније припреми за тешко и узвишено наставничко звање. Онн се не задовољавају само тим што пм за сваку партију и лекцију извесног предмета одређују пут и метод, којим треба да ударе, него их увек н у свакој нридици Нраве нажљивим и на манире: на гдас (тон и патос), на држање тела (и покрете), на место, са којег треба да се држи предавање (са обзиром на дисципдину) и тодике друге појединости, које у први мах изгледају ситиице, ади су у стварп врдо важне и озбиљне чи-