Prosvetni glasnik

НАУКА II НАСТАВА

305

Треба разликоватн у раду нерава-спроводника две психичке иојаве: утисак (импресију) и осећај (сензацију), а то се разликовање оснива на Фактима из искуства, да може бити нерв надражен, а да не буде осећаја. У ПСПХ0Л.0ГИЈП је потребно одвојити ово, на што се у физиологији не мора пазити. Још и ово оправдава ове психолшпке разлике: осећај се може осећати, ако уредно Функциоиишу периФериски иримаоци, сироводници и централне групе ганглија у можданој кори. II патолошке промене периФерискога апарата, кварење (слабљење) нерава-спроводника и повреде у централним деловима доказују како је основано оно разликовање. — Два се још момента узимају на ум код осећаја у овом ужем смислу: пасивнп п активни, примање и слободно грађеље, Како ће централни органи добити драж с поља, то стоји до природе дражи и до особина тулнога органа. Нервни аиарат доноси у средиште нервнога система само грађу, али је потребио ту грађу прерадити, да би се у свести могао јавити — осећај. Свест пије само огледало стварп и догађаја, што су изван н>е, ако је осећај преноси с поља у унутрашњост; она је на против саморадња, она непрестано мери грађу — пореди и у свезе доводи. Међутим никад сами и пзоловани осећаји не долазе у свест, они у њу доспевају не дакле као осећајне тачке, него као низови њихови, као осећајни „континуум". Прост је осећај производ апстракције. — Чула у свест доносе много грађе, али се сва у свести не јавља израђена у осећаје. Осећаја светлости нема — има осећаја — утисака од разних боја и нијанса од светлости, ми не чујемо звук једнога тренутка, него низ утисака гласовних. У теорији се може тврдити да се из иростих елемената развијају сложена стања свести; али у ствари дани су комплекси, који се рашчлањују у делове. Целина је најпре иозната, па делови — унауци може битп обрнуто. Осим тога и у језику видимо како се дане целине, мисли (реченнцо) рашчлаљују у састојке, и тако рашчлањене исказују — речима. Сваки је осећај, који се јави у животу, резултат поређења и везивања више елемената што стоје на расположењу. Тај је резултат зависан од више других утисака, који не доспевају и исто доба у свест. Свест има и ту особину да памти, да оживљује утиске, нов узрок, да се не сматра како је осећај само наличје дражи и психофизичкога надражаја. Ова спонтаност и.ли активност свести и код осећаја јасно показује да човек мора научити како ће спољашње дражи иретварати у осећаје, и ако то изгледа разумљиво од себе за развијену свест, и да без Њезине помоћи бива. За то нам пружају леп пример оии, чији чулни органи нису могли радити, па кад су били излечени и почели примати утиске, да је најпре требало унети у тај хаос ред, издвајати и поредити, да би се могао створити свет од престава. Тврдили су неки да се само осећају односи, разлике и промене а не апсолутне садржине, управо због тога што у свест доспева необрађена грађа, што нема засебне дражи, што не може бити свести без снонтаности у поређењу, те битне особине свести. Али то је погрешно, јер пре