Prosvetni glasnik

КОВЧЕЖИЋ

353

за њих, те су с тога морале пропасти. Оне прве, т. зв. ,недељне школе" нису имаде одређен и прописан практичан програм, а учитељи нису би.ш то.шко сиремни нн за рад у основној шко.та а камо .ш у овој другој, где је још мање трсбадо учити из књиге и напамет. 1 ) Иосле Новаковпћева закона од 1882. год. прописан је нарочнти програм за продужне школе. Дотле није бидо детаљисаног програма, а сад је и сувише био детаљисан. Бно је до ситница одредио шта ће се учити п то у свима крајевима Србије иадједнако. У томе је била једна погрешка. Али много већа погрешка је била, што је програм био и сувише ве-лики. Хтело се много, иа се није добило ништа. ДРУ ГИ је узрок био, што се од учитеља тражило да ради у овим школама бесилатно у оно време, кад му је дато право на одмор. Сваком другом државном службенику следује каква награда и дијурна чиц се мрдне ван своје канцеларнје и ван дужностн своје; проФесорима који имају много мање часова у школи својој и већу плату давао се хонорар кад раде и у којој другој школи, а само се од учитеља тражидо да, норед своје редовне дужности у школи и цркви, радн још и у продужној шкоди, адн без пкакве награде. Последица тога бида је, да се овај бесплатни посао рачунао као неки намет и да се радио „као од беде". Хтело се непгго да се добије за ништа, па се за ништа добило ништа. Садањп закон о народним шкодама већ је пошао бољпм путем. Њиме су укдоњена и поменута два гдавна узрока неуспеху пређашњих продужних шкода. Програм ових школа сада ппје ии велики нн мали, нитн непрактичан. Он зависи од месних потреба. Гдедаће се шта јепотребно да се учи и одредиће се онолико, коднко се може нзучити. Законом пак обећана је учитељима извесна награда за рад у овим шкодана; а садањи министар одмах прве године дао је награду сваком вредном раднику на овоме посду. То ће овим шкодама осигурати живот и напредак.' 2 ) Остаје нам само да се сада постарамо, те да ове шкоде што боље одговарају потребама нашим. А које су то наше потребе? Позната је психодошка истпна, да деца лако иамте, али лако и заборављају. Кад се посде свршене основне школе не узима књига и перо у руке, заборавиће се све што се учило. Многобројни примери то нам потврђују. Не треба н овом приликом да износимо како има места где

') Сећамо се једне од оних нродужних школа пре 30 год. у којој смо гдедалл ееоске нолке и читаве људе, како цео боговетни и то летњи дан у недељу седе у школи и уче напамет — само „Вјерују". 2 ) Можда ће ко год замерити учитељима што су без награде слабо радилц на овом послу и што ће бити вредннји, кад им се награда да. Али то би радили и други. У осталом треба утврдпти начело: ко ради да му се илати. То начело влада у иелол свету. А Сроија до сад није иатила од тога што се ила&ало где се радило, пего је иатила од тога што се није радило и тамо где се добро нлаћало.