Prosvetni glasnik

468

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

У томе одељку еу приказанн н огдеди, који су у Србијп чнњени, е би ее књижарска трговина уредила. Последњп, седми одељак је најважнији. У досадашњии одељдимаје нзношено оно што је било, и што треба да послужи касг искуство, које је, укупно узевшн, српску књнгу врло скупо стало. У седмоме оде.вку се казује, шта ваља радитн, на да бар у будуће растурање српске књиге буде боље организовано, чиме би се убрзало потпуно духовно уједињење нашега народа, јер је књижевност најмоћније и најсилннје средство за то уједињење. Шта, дакле, треба радитн, па да књижевност и народни књижевни језик, са свима знамењима уједињене народности српске, једанпут онако прожму духове и онако дођу до сваке куће, као што је то учинила хрпшћанска вера? Ваља уредити књижарску трговину н нуститн књигу, као најмоћније н најпоуздавије средство за духовно уједињење, да у што већем броју уђе у масу народну. Али нраво књнжарске трговине не може бити, док се не створи нрава читалачка публика, које у нас још нема. Ваља, дакле, радити, на стварању једнога и другога. Како V II на то нитање налазимо одговор у овоме одељку. Оснивањем Српске Књнжевне Задруге већ је учињен један успешан оглед: да се прикупе растурене силе, састави у једно рад различитих времена и разлпчнтнх крајева; да се књигом ослабе политнчке преграде, које сметају једпнству рада на просветно - књижевном пољу срнском; да се свуда сазна и позна што је српско. Задруга је већ почела врншти свој многоструки благотворни утицај , и њен се утицај већ у велико осећа нарочпто на стварању читалачке публике у нас. Али Задруга не може све, што ваља урадити на организацпјп растурања српске књнге н стварању читалачке публнке. Задруга ночива на доброј вољи, својпх роДољубнвих иовереника, а ревност и добра воља, и с најбољом организацијом, не допиру свуда. Потребно је много којешта друго, па ,да жилице књпжевне органнзације допру до крајњих места, да не изоставе ни најпоследњега чптаоца у којега се може наћи интереса за српску књигу". Растурање српске књиге не треба да буде нп с каквом натегом, нити тога растурања ради треба да се ко отрже од свога посла. Књига треба да дође на домак свакоме, да мујеније тешко набавити. Треба, дакле, удесити читав систем распродаје књига, с-вакоме приступачан и општи, који неће бити ни мало везан за личне обавезе или лична расположења, него ће бити основан на потпуно слободном избору и саобраћају међу писцима и публиком. А ово се можепостићи, по мишљењу Новаковпћеву, уређењем Главне Књижаре, која би ппсцима обезбеђивала онај правични део зараде, који им од њихова труда и од књижевнога рада припада, а која би радила на томе, да српску књигу што већма рашири. Да би се ова Главна Књижара могла одржатп и напредовати, не сме бити везана за личност, већ организована на основи потрошачкпх задруга, где би се чпста добит непрестано каппталисала, у корист књижев-