Prosvetni glasnik

467

лише ограничавада на највише редове. Међутим и ниж тт редови су осећали иотребу књнге, те су у брзо и добили своје набављаче у књижарима ходаоцима. Овп су набављачи само претеча будућих растурнвача сриске књиге, кад у нас настану боље књижевне и књпжарске ирнлике; они су, за нас и наше прилике, сасвим засебан и карактеристичан тнн, те им је и посвећен читав пети одељак књиге, коју нриказујемо. Писац помиње познатије наше књижаре ходаоце, који су у исти мах бкли и књижевни издавачп и растуривачи књига. Знајући добро укус своје читалачке публике, но ономе што она тражн и за што најчешће запиткује, они су удешавалн своја издања, и онда су ишли од места до места, нудећи своју робу. Нема сумње, да је овај начин растурања књига према нашим приликама био ђрло подесан. Ж свака друга роба боље прође, кад се не чека купац, ђећ му се однесе и лепо ионуди. За књигу ово још више вредп, јер се она и сада још у нас сматра готово као некн луксуз, те јој треба трцжити купце н нудити је, на да се у довољноме броју растури. Како је књижарска радња у нас, нарочито даље од најјачих нашнх књижевннх средишта, сасвим пеуређена, овај начин растурања готово је и јединп, да књига може продрети дубље у масу народну. Штета је само, што је готово у свима књигама, које су по народу растуралнходаоци, књнжевна страна сасвим занемаривана, те од њихова рада нема оне користн за нашу књнжевност, које би бндо, да онп нпсу били п иннцијатори у спремању издања за народ, већ само растуривачи за народ нарочито, марљиио и смишљено спремљених нздања. При свему ономе, што знамо о растурању срнске књнге у иарод у првим десетинама овога века, па и каснпје, могло би се очекивати, да сваком годином у напред то растурање буде све систематскије и све уређеније, упоредо с јачањем наше књижевности и умножавањем чпталаца. Али, на жалост, није тако. Ж ако се за непуни век у српскоме народу број читалаца у најмању руку устостручио, средства за растурање српске књиге нпсу јачала сразлерно сувременим приликама и потребама, и према данашњим потребама оца су тако недовољна, да се српске књпге и данас још исто тако слабо растурају, као и пре сто година, па сразмерно још н горе. Томе има доста узрока, н онн су у исти мах и препрека сталноме и правилноме јачању н развијању књижевностп наше. Зато је и потребно бар главније од тих узрока уочити, те их, ако је могуће, отклонитн. Најјача су сметња растурању сппске књнге раскомаданост српскога народа, п стварагве засебнпх просветно-књижевнпх центара у разним крајевима српским. Уз то још долази и оскудпца посредннка у растурању српске књпге. Стари начин растурања, пренумерација, готово је сасвим нзобичајен, а на његово место, у замену, није готово ништа ново органпзовано. Књижарска радња је неуређена, те нема нп помена о правилноме и једнакоме растурању српске књиге у свима српским крајевима. 0 свему овоме гозори се о шестоме одељку Новаковпћеве књиге.