Prosvetni glasnik

472

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК,

гребена, кроз које су пробшш гранити, порФири и дијабази. За Мачинска Брда Сис је рекао да се вежу за Кавказ, да су им Формације алпијске, а да су се издигла пре горње Јуре. То је прва земља у Добручи, преко које је наишл.о алпијско тријаско море и оставило ирве мезозојске слојеве, који се од алпијскога Тријаса разликују великим развићем ладинског ката с деФалоподима, а врло слабим карничким катом. За време доње Јуре овај је крај био на суву. За време средње Јуре тонули су му поједини делови под море. Бајонски и батски слојеви нађени су код Енисале и Карделара (ТегећгаШа отоМез, ТегеђгаШ1а §1о1 »а1:а). За време горње Јуре десила се велика трансгресија као и у великом делу Евроие. Талози из тога доба (келовејски, оксФордски, рорашки и секвански) остали су у хоризонталноме положају, што сведочи да после тога није било. знатнијих покрета, ман> омање трансгресије горње Креде и сарматског ката. Слојеви горње Јуре у Добручи спадају у катове старије од портландског; њих нема у румунским Карпатима, док у Добручп нема Титона п Беријаса као у Карпатима. Кретацејски терен захвата велике просторцје, нарочито у средини, око реке Славе и Бабадага; слојеви су му хоризонтални, спрам подине дискордантни. Неоком је дуж Дунава, од Расове до Чернаводе; богат је меДитеранским Фосилима, без цеФалопода. Преко њега леже кречњацп с рудистама (?), који представљају Ургон. Апта пма код Марчине Воде с остреама, белемнитима и плпкатулама. Слојеви доње Креде сталожени су у мору медитаранскога карактера, а горње Креде у мору, које је имало везе с бореалним, што покриваше северну Европу. Нађени су представници катова ценоманског, туронског и сенонског; у овом последњем има беле креде с бакулитима. Добруча се веже за северну подгорину источног Балкана, која је такође остала непоремећена од мезозојске периоде". 3. Свет РадовановиК излаже предлог Француских петрограФа за реФорму номенклатуре и деобе еруптивних стена. На интернационалном геолошком конгресу 1897. год. у Петрограду истакнута је потреба, да се упрости петрографска номенклатура и да се тачније, но што је до сад рађено, деФинишу главни типови стена. У овом смислу израдили су француски петрограФИ иредлог: да се основна класиФикација еруптивних стена изврши само према минералошком саставу и структури. С тога одбацују сва имена, која су постављена једино на основи хемијске анализе или по.јаве стена у теренима. Структуру деле на четирп врсте: а) гранитска (холокристаласта, без прекида у кристалнзацији), б) микрогранитска (холокристаласта, с ирекидом у кристализацији), в.) микролитска (с прекидом у кристализацији, последњи део магме развпјен у облику микролита и с више или мање стакластих остатака), г.) офитска (холокристаласта, плагиокласи развијенн у спљоштеним и издуженим кристалићима, који обухватају крупне кристале од иироксена илп амФибола).