Prosvetni glasnik

В" Е Л Е Ш К Е

109

25. јуна ове годпне прославио је педоеетогодишњицу свога сликарског рада академски сликар и члан Сриске Краљевске Академије, Стеван ТодоровиК. Стевап Тодоровнћ је један од најстарпјих и најпризпатпјих сликарскпх уметника у нас, који су у животу. Рођенје у Новоме Саду 1832. г. Гимназнју је учио у Сегедину и Бечу, па је по том ступио у бечку сликарску академију уче!ш и прпватно у професора Валдмилера. 1853. године отншао је у Минхен, да се у тамошаој сликарској академији усавршп у сликарској уметности, али се већ после девет месеца морао вратити у Беч, због недовољних матернјалних средстава. 1854. године постао је ученпк онда чувенога професора Рала, у чијој је гаколи остао до 1856. године, помажући му прп изради појединих сликарскпх послова. Почетком 1856. године пристао је уз Корнелпја Станковића, да га, као одлнчан невач, прати прн концертпма, које је овај прпређивао по разиим српским местима. Тако јс обишао многа главнија места у Српству. Тада је и Београд заволео, те се већкрајем 1856. године стално у њему наста-нио. У Београду је одмах отворио приватну слпкарску школу, и у њој је бесплатно радпо, помажућн, да се слнкарска вештина у Србијп одомаћи п развнје. Поред слпкања своје је ученике обучавао и гнмнастицп и певању. Музички вал,ано образован, одмах по доласку у Београд ступио је у Београдско Певачко Друштво, у коме је био члан више од трпдесет годпна, радећп неуморно, нарочпто нрвих година, на сузбијању немачких песама п одомаћивању српских народних мелодија. Од 1857. године радио је и на позоришту у С-рба, ступивши као активан члан у ондапшу днлетантску позоришну дружину у Београду, у којој је поред глумовања радио п кичицом, насликавшн за позориште главне завесе н радећи као сликар и све остале послове око декорација. 1864. године, по женидби, отишао је у Италнју, разгледајућп и копирајући по сликар-

ским галеријама у Фиоренци и р ИМ у У почетку 1865. године вратно се у Београд, и тада је бно постављен у Велнкој Школп за доцента цртања, а после је постао професор реалке, у коме је звању остао све до пред крај 1894. годпне, када је по својој молби стављен у пензију. Тодоровићев слпкарскп рад почише још 1850. године; н од тога времена он не престаје радити. Врло је велики број Тодоровићевих слика, које је до сада израдио. Спе се његове слнке у главноме могу ноделнтп у четнрн групе: слике из народног живота, портрети, црквене слпке и разноврснп радовн. У пету групу би могле доћн његове копије туђих слика. Тодоровпћ је као сликар портретпста, и његових слика — портрета највише је. Слика из народнога живота има само пет: Гуслар као геније међу музама (на завеси београдскога дилетантскога позорншта, у коме је Тодоровпћ бпо члан), Избор мнтрополита Михајла, Смрт Хајдук-Вељка, Страхинић Бан побеђује силног Влах-Алнју и Дечански добива вид. Портрета има : целокупнпх у прпродној величини (5), портрета до колена (40) и портрета у попрсју (118). Њих има у свпма готово српским крајевима, али их је сразмерио највпше у Београду, где их има: у Краљеву двору (има их неколико), у многнм државним надлештвима н многнм угледним београдским домовима. Црквенпх слика има највише — 447, и оне су махом на иконостаспма или зпдовпма појединих цркава. Сам, или у заједницп с којим другпм сликарем, израдио је до сада икоиостас у двадесет цркава. Остали његови сликарски послови, пз четврте групе, тројаки су: слике масном бојом рађене, акварели н цртежи. И њих је доста. Од слика масном бојом рађене помињемо ове: Свети Сава благосиља децу, Сан Стефано прп седању сунца, Сан Стефано нрп бурноме мору, Мода (поглед с Кадикеја у Цариграду при седању сунца), На чесми с фнгурама,