Prosvetni glasnik

568

ЦРОСВЕТИН ГЛАСИИК

Ово чуство аријатности или неиријатности, које се изазива иредставом' властитога ја, називамо самочуство (самоосећање). Код деде се појављује самочуство као пријатно чуство, ако надвладају тешкоће у игри и раду; сетимо се само њихове игре лоптом, скакања преко врвде, тоциљања, израде школских радова. Како се сијају очи у детета, када успева у каквом раду, кад црта, пише, пева или реши какву загонетку! Успех у раду ствара у детету свест о његовој властитој срази и окретности и даје му храбрости за нова предузећа.. Истинито и лажно саночуство. Богато дете гледа с презирањем на сиромашно; добар ђак исмева неокретнијег свог друга; срећан се смеје опасностима а несрећаи нема ни за шта храбрости и иоуздања. На таквим чињеницама почива разликовање иравог самочуства од лажног. У ствари се ово разликовање односи на узроке чуства, представе, јер су оне или истинпте или лажне. Кад богат себе цени више од сиромашнога, то је његов расудак лажан, пошто његов новац не чини део представе његовога Ја"; ако онај, кога срећа прати, верује, да је у стању да надвлада све опасности, то је и његов расудак погрешан, јер при томе не урачуиава и повољне околностп, већ успехе свога пословања приписује једино својој личној ваљаности. Самочуство може да је последица властитог уображења или ирекомерне хвале од стране других лица или пак незаслуженог аотискивапа и кажњавања; тада је самочуство лажио. Истинито самочуство се јавља као скромност, обазривост, самоиоуздање, храброст , — лажно пак као надувеност, уображеност, насртљивост, охолост, — или пак као срамежљивост, страшљивост, малодушност, — даље као аоноситост због новаца, иородице, алемства, а и као- национална охолост. Само право самочуство задобија наше одобравање, јер је једино оно морално. — Охолу ћемо децу научити скромности, ако им се покаже, да се морају потчпњавати ауторитету других лица и да. још мало знају п могу. Код срамежљивих и тужних душа се пак гледа, да се ојача слабо самочуство помоћу похвале и одушевљења. Чуство части. Марљивп се ученици радују кад се похвале; лењи се пак ожалости, ако се покуде. Чиновник се радује унапређењу или одликовању; радник се радује повећању зараде. Ово чуство иријатности или неиријатнасти, које иостаје, кад и други иризнају вредност нашега „ја", зове се чуство части. Част је увећавање, немање части или срамота је умањавање наше вредности. Обоје може да је по заслузи а и без заслуге. 1ко није заслужено, то говоримо о ласкању (претераној хвали) или пак, у противном правцу, о ругању (прекомерној покуди). Од обојега се мора чувати васпитач, јер се тиме може да развије таштина и охолост или огорчење и мржња.