Prosvetni glasnik

КОВЧЕЖИЂ

ОРПОКИ РУКОПИОИ У РИЛОКОМЕ МАНАСТИРУ

Кад год се иочињао говор о местима, где се и данас може наћи старих рукописних књига, увек је помињан, не међ незнатнијим, и Рилски манастир. Место чувено од старине, у неколико и природом заштићено од честих пљачкања у доба. када нн једна хришћанска светиња не би иоштеђена, отуда се и могло очекивати, да ће у томе манастиру лежати и голем број рукоииса и важне старине међу њима. Међутим, бар за Бугаре, извештај канда није најповољнији, јер по најновијим гласовима у томе манастиру нема рукописа старијих од краја четрнаестога века,. а, што је за њих и незгодније, већи број очувапих књижевних дела нису из њихове лигературе. Софијски студенти ФилосоФије приредили су ове године прву екскурзију по околини планине Рила у циљу проучавања нојединих дналеката бугарскога језика. Како им је и Рилски манастир био уз пут, наврнули су се и ту, да разгледају манастирску библиотеку, о којој се и код њих много говорило као о чувалишту драгоцених старина. Извештај о резултатима те походе штампао је Б. Цоневт, у десетој овогодишњој свесци „Втагареког прегледа", а ја ћу пз тога извештаја поменути оно, што се нас, Срба, нарочито тиче. Најдрагоценија старина, која се ту чува, јесте Хрисовуља цара Шипшана од 1379. год. Писана је на дугачком и уском пергаменту, а врло је лепо очувана. Тај се споменик и сада брижљиво чува у засебау сандучету, осталима се поклања мало пажње. Значајнпх рукописа има 119 (заједно с номенутом хрисовуљом), а само су четири на пергаменту. Од тих је рукописа само 27 на бугарско-словенском језпку, исто толико на руско-словенском, 5 су бугарско-српске рецензије, како писац рече, а сви су остали писани сраско-словенским језиком. Значајан Факт и веома ласкав по нашу старију књижевност. Од свпх, дакле, споменика, који се сачували до данашњих дана впше од иоловине су српски споменици, а само пети део чине књиге бугарско-словенске. Па и оно неколико споменика српско-бугарских писанп су, тако признаје сам Цонев „како пишу 17. и 18. века по Западној Бугарској". Тај значајан нојав објашњава Цонев тим, што вели, да се до 17. века највише српске књиге растурале по црквама и манастирима бугарским. Да се то може и на други начин објаснити, јасно је за свакога, ко хоће да о стварима непристрасно и паметно просуди. Није ми потребно, пред тако лепом и ненадном истином ништа друго помињати, доста је да нагласнм, да је међ самим споменицима већи број писан у самом 17-ом веку и доцније, а да су многи гшсани језиком сриско-словенским у местима данагање Бугарске.