Prosvetni glasnik

КОВЧЕЖИЂ

827

Бећа образованост нашега века одузима женама пршшку, да могу цигло ломоћу своје лепоте да владају. Потребно је, да ваљано васпитање оспособи зкеие, да могу оценити дарове и врлине својих мужева, да умеју сачувати разумним газдовањем аихово имаље, делити с њнма углед без смешног разметања, тешити их у несрећи, образовати своје кћери у свима врдинама, везаним за љнхов пол, и бринути се о првим годинама својпх синова'. А исто тако, као што се трудпла око ваљаног васпитања кћери из вишпх кругова, није заборавила за побољшање васпитања нижих кругова. Тој ствари посветила је нарочити спис где вели: „Видела сам, како је васпитање кћери грађанства из унутрашњости било непотпуно и занемарено... За то сам написала ово делце". Сама је хтела под крај својега живота да постане сеоска учитељица. Али пад Наиолеонов бејаше-узвок, што је и њој године 1815. одузето управитељство и до године 1822. живела је повучено све до смрти, која. је спасла од грозне болести. Поред ње у главном још три жене у почетку нашега столећа нисаху у Француској о васпитању девојачком. Госпођа Ремизат заступаше равноправност оба пола људскога рода, али је то доводила у зависност од душевне зрелости женине. Жена, будући свагда супруга и мајка грађанина, своју задаћу треба да испуњава имајући обоје на уму. Само зрела и образована жена, која уме да разуме напоре, жеље и дела мужевљева, идеје и сврхе, за које он живи, образована у духу својега доба, може испуњавати своју мисију друштвену. Признаје, да је дотадашње васпитање женино било изопачено и да га треба довести у склад. са измењеним приликама и захтевима друштвеним. Наравно, потребно је, да те н девојачко васнитање врши са истом, подједнаком збиљом, као и васпитање мушке младежи. „Не налазим никаква разлога, зашто би се према њпма поступало с мање озбиљноСти но према људима, зашто би им се онакажавала истипа у облику предрасуде, дужност као сујеверје, да бп схватили истину и дужност. Слично у исто време госнођа Гизо, жеиа славног историчара, који ЈУ Ј е У зео и избавио од сиротиње у којој је била, философски доказује, да васпитање треба да почне што пре — од колевке и да нде с природним и слободним развитком детета. „У тим неразвијеним органима, у тој непотпуној разумности обухваћени су од првога тренутка дечјег живота клице свега, што из њега треба да изиђе, боље или горе". И она се труди, -у духу етике Кантове, да се детету што пре пробуди свест о дужносгима и да се даље снажи и бистри. У духу Кантову и Русовљеву тврдп, да природни инстинкти и склоности нису сами тго себи рђави, они су слични дрвету, којем ветар треба само да управи пут и правац, како би расло у висину и доносило богате, лепе плодове. То 54*