Prosvetni glasnik

826

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

који је засновао за кћери сиромашних чданова ночасне дегије. И тамо је њезин утицај био веома благотворан. Она је написала велику књигу о васпитању, из које сазнајемо њена главнија начела васпптна. Она се никако не одушевљава за заједничко васпитање у манастирима и пансионатима, и уверена је, да свим тим није могућно накнадити ваљано васпитање породично и материнско. „Нема пансионата, па ма он био најбоље уређен, нема манастира, па ма био његов ред најпобожнији, где би девојке могле добити васпитање, које би се могло равнати с васпитањем, које кћи добија од мајке, ако је, разуме се, она образована и ако налази најслађе занимање и праву славу у васпитавању своје кћери. Тога ради није волела велике заводе за васпитање девојака, већ је давала првенство пансионатима малим, екстерним, с малим бројем питомица, које је називала , репзгопз пи јоиг"_ Унутрашњи жнвот тих завода требао ја да допуни и накпадн често породично васпитање. Велика брига била је посвећена практичкој спреми за кућевни живот. Ученице су училе да шију одело и рубље, саме су меле и прале школске дворане, око стола су напзменично двориле, записивале су издатке кухињске, глачале рубље, кувале. У писму Нанолеону од 20. октобра 1809. она овако одређује задаћу васпитања: „Сврха васиитања треба да се односи; 1. на врлине кућевне; 2. научење: граматике, рачуна, историје, писања, земљописа и то у тој мери савршено, како би све питомице имале обезбеђену срећу, да могу саме образовати своје кћери. Јавно девојачко васпитање замениће се доцније материнским". Пансионати, по њезину замишљењу, билп су заводи провизорни који би образовали ваљане мајке и марљиве кућенпце, које би се бринуле за васнитање своје властите деде, пошто би добиле за то потребна знања и спреме. Од васпитннх средстава госпођа Кампан се нарочито служила буђењем частољубља у ученица. Давање награда, што је још и данас обичај у Француским кколама, најпре налазимо у ње. Одличним ученицама даване су награде у свакој четвртини године у присуству родитеља и позваних гостију а при свечаним обредима. Били су то обично дрворези, који су представљали вредноћу, врлину и рад. По том су ученице, које су добиле прву награду, вођене у врт, где су засађивале дрво, у чију је кору урезивано њихово име. Тако исто одређиване су и казне, да би знале за срамоту и стид. Особито је употробљавана ова казна: ученица је била осуђена да једе за нарочитим столом, на којем није било прострвено. 0 значају девојачког васпитања имала је, према својем добу, назоре веома узвишене и напредне, које је најлепше изразила у уводу својега дела овим речима: „У држави уставној, у којој мудрост вла дарева удружена с најпросвећенијим члановима гради и врши законе мора васпитање женскога пола имати корисну и хвале достојну сврху.