Prosvetni glasnik

0

НАУКА И НАСТАВА

985

само за предмете на Земљиној површини). Тај нринцип примењен је нри спектроскопском испитивању нашега Месеца и нланета. У овом сдучају спектар ће нам показати карактер те стране светлосги. Ако буде каквих придика на дотичном тамном телу, оне ће у неколико изменити овај спектар, а но тим изменама можемо судити о природи тих самих прилика. У спектру беле светлости разликују се седам основних боја, које су се издвојиле преламањем кроз нризму. Сваки сиектрални зрак нма и свој нарочити степен преламања, па су тако и ове спектралне боје ноређане постепено према величини степена преламања. Најмање се преламају чрвени зраци; т,ј. они најмање одстунају од правца првобптне беле светлости. За овима долазе наранџасти, а по исгом реду нижу се и даље спектралне боје: жута, зелена, илава, индиго и најзад љубичаста (виолетна), чији зраци највећма одступају од првобитног правца беле светлости. Спектар_. нрестављен низом спектралних боја, а који се чссто назива и „видљиви спектар" ограничен .је с обе стране невидљивим низом тал.аса, који су илн сувпше спори (а то су таласи испод нрвих црвених спектралних зракова) или сувишс брзи (а то су таласи иза последњих виолетних спектралних зракова) тако, да их наше око не може ни примити као светлосне утиске. Ну ти делови спектра познати су ио другом дејству њихову. Тако, код ирвих се опажају топлотна, а код других хемнска дејства. На основу овога можемо рећи, да је сваки спектар беле светлости састављен од три дела, а то су: тоилотни (ултрацрвени), видљиви и хемиски (ултра виолетни). Сва се та три дела спектра нслитују подједнако; али ми обраћамо највећу нажњу на онај средњи видљиви сиактар. Ну, поменути бојени зраци нису исто време и једине боје спектра. То су само основни бојени зраци, које обичпо око човечије може да разликује, а пзмеђу њих има тако много прелаза, да нема толико и таквих израза, којима би се могле изразити све те нијансе. Ако само игленим врхом пробушимо заклон, на коме је спектар престављен и то у једној боји, н.пр. у црвеној, онда ће зраци, који падају на ту руиицу проћи иза заклона и на другом заклону добићемо сјајну црвену тачкицу. Ставимо ли сад одмах иза те рупице на заклону А (сл. 1.) другу једну призму Р ј тако, да се зраци црвене светлостн, прошав кроз руиицу проломе у овој призмп, добићсмо на другом заклону В не нросту тачкицу, већ нешто проширену пантљичицу. То је доказ, да црвени (а то важи и за остале) зраци из спектра нису онако прости и једнолики, како би можда и изгледало на први поглед, већ да су и они састављени од исвеснога низа зракова разних нијанса црвене боје. Овде можемо још додати и то, да су те боје спектралних зракова сјајне и тако чисте, да таку сјајност и јасноћу не налазимо ни код каквих других боја. То разлагање или расипање беле светлости у разнобојне зраке назива се дисаерзија светлости. За мсрење величине те дисперзије узима 66*