Prosvetni glasnik

262

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

земљин. Архимед је математички доказивао, да морско огледало мора бити конвексно и имати обим једнога дела лодтина, а Птоломеј је ово утврдио другим чулним доказом, којим се сада у првим ступњима наставе доказује лоптасти облик земљин, лађама, које се примичу или удаљују од обале. Ератостен је на 200 год. пре Хр. први одредио дужину једнога степена мерндијанова, мерећи лук пзмећу Александрије и Сијене (данашњег Асуана) и израчунао обим земљин. Хераклид је разлпковао спољне и унутрашње планете. Аристрах је навестио хелиоцентрички систем Коперников. Хипарх је открио прецесију еквинокција. Јелини су знали, да се разлике у геограФским дужинама појединих тачака дају одредити ио сунчевим и месечевим помрачењима. Прве карте цртао је Анаксимандар на 547 г. пр. Хр. Први географ, који је места Фиксирао хоризонталним координатама геограФским био је Марин из Тира. Његов непосредни иоследннк Птоломеј одређивао је у својим таблама геограФску ширину и д]'жину ушћа и извора познатих већих река и почетак и врај иданинских венаца. Први подневак, ирема којем је израчунавана геограФска дужина, пролазио је кроз Срећна (= Канарска) острва, главни је упореднпк био родоски. На основу оних табала цртане су карте и за време његово и после њега, и то су се његови последннци служили пројекцијама, које бисмо данашњим именима могли назвати цилиндричном и коничном. а Птоломеј је препоручивао пројекцију, коју сада зовемо стереографском. — Са много оштроумности разматрали су Јелини и утицај природе на људски род, и највећц стари геогра® Страбон и овде светли својим духовитим схватањима и нретходник је погледима Ритеровим. И златна књига Хипархова, како је Блуменбах назвао, мали спнс овога великог лекара о утицају ваздуха, воде и положаја на становништво, садржп много ваљаних реФлексија". 1 ) — Грчкп философ Аристотел већ је писао о биљкама, жпвотињама и неким минералима, и својим ученицима иредавао јестаственицу. У његовом духу продужио је проучавање природе ТеоФраст, који се сматра као оснивалац ботанике, и који је наиисао у научном духу „Природну историју и „Науку о биљу". У Римљана истиче се као ириродњак Плиније Старији, који је прикуиио у своме великом делу „Ш§1опа. паШгаИз" све, што је дотле писано из природних наука. Замеци најзилађе наше науке — геологије -— заоденути су иесничким рухом у Овндијевим метаморфозама. Философији , филологији, математици, прпродним наукама, историјп, беседнипггву, правништву — у кратко свима наукама н вештинама, о којима се сада бавимо, ударен је у класичној стародревности чврст темељ. Стећи дакле знање о овоме културном свету оправдан је захтев, који се иора изискиватл од свакога научно образованога човека. Ако школовани људи у нас устају иротив класичних језика, то им повод за то даје једино неуспех у тим језицима, а не сам предмет. А такав се приговор чшш с правом не само класичним мртвим језицима, него и туђим живим језицима. Учење'туђих језика у нашим гимназијама траје више година; али оно ирема утрошеном времену не показује ни приближно повољна резултата. Да би се злу за времена могао наћи лек, треба му знати узрок Нема сумње, да се за сваки носао, да би се он извршио како ваља, треба довољна количина времена, за које може да се уради. Ну узрок слабом усиеху у туђим језицима није у малој количини времена, већ у сасвим другим приликама. Ја ћу огледати, да изнесем само, које ми изгледају најважније. Први узрок слабом успеху у тим језицима у томе је, што програм научнога градива није сасвпм јасно одређен. Ту је махну заиазио јамачно и Главни

') Др. Ј. Цвијић. Данашње стање геограФСке науке.