Prosvetni glasnik

642

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

У својој критиди ја велим да јасност не може бити ничему узрок у језику. Г. Лукић ме пита, где то пише. Доста је да се зна, да је ово аксиом данашње лингвистике, па да ово питање буде Фаталпо за свога питача-ФИлолога. У осталом нека г. Лукић испореди Ра.и1-а Ргтетр1еп 8 , "^шкИ-а Б1е бргасће II 588 и д. Ко хоке данас да расправља о језичким појавима, тај не сме говорити о „језичкој тежњи за логичком одређеношћу," не сме мислити да се нешто може заиста објаснити иаратаксом и хииотаксом , јер су то само на.шви за нарочиги облик синтактичког везивања, а најмање сме тврдити, да се нешто извршило у језику зато „што се језик у том случају ослонио на старији и примитивнији начин говора", јер се тиме претпоставља ргз 1аГепз у језику, којој већ поодавно у озбиљној науци нема места. Да се никакви дубљи научни резлтати не могу дати поређењем српског и латинског језика, то, мислим, свако зна, па и г. Лукић ; али да је начин на који г. Лукићговори о тим језицима такав, да никаквнх резултата уоиште не може дати, то, можда, најмање зна г. Лукић. Господин Лукић не исаитује језички материјал, већ говори о томе, како се њему иредстављају језички појави, како он ^схваКа" те појаве. Ево једне илустрације његова метода. Говорећи о томе да је у „члан друшгва Обилић" друштва ОбилиА свраћено из „ друштва , а другитво је Обили№ он апсолутно не води рачуна о томе данашњем значају тог облика: тај облик дааас је сложеница, образована нрема оннм сложенцама, које су се развиле већ у заједпичко-индоевропском језику а продужавале да жпве у заједничко словенском и у специјалном жпвоту словенских језика. Објашњавајући ту сложеницу на свој начин, он говорп ио материјалу српскога језика о постању сложеница у опште, о нредисториском времену њихову, а нпкако о данашњем њихову стању у нас; тако радећи, он хоће објашњењем, можда, нетачним и за епоху заједннце свпх индоевропских језака, о којој он, тако говорећи, и без свога знања говори, да објасни један пример из савременога живота српскога језика! Тако би се могло о овим појавима говорити само опда када не би у овој науци био познаг и историско-упоредни метод, који се, у осгалом, сматра и за једино тачан и једини. Али има нешто и овде што је на то налив! Г. Лукић вели: начин говора без исказане зависности старији је и иримитивнији од начина са исказаном зависношћу. Ево како према томе стоји лат. језик: у старијем лат. језику находи се млађи начин, а у млађем — старији. Чудновата логика — овога појава ! Да је потребно прво знати шта је оно о чему се говори, мислим да св сви у томе слажу. Г. се Лукић не држи увек тог „принципа". Он на пр. сматра реченицу: „младић, стојећи ондје досади му се чекати" за засебну реченичну конструкцију, што она ниеако није. Реченична конструкција, узета у овоме смислу, треба да представља засебан реченични тии. Примери као овај представљају у данашњем натпем језику само „погрешку језичку" (Уег-