Prosvetni glasnik

206

дросвЕани гласник

обухватити све снаге које су деловале на човека у свима времеиима. Пошто је историја човечанства последњи, наЈсложенији резултат делог процеса живота и снага природе, то да би се разумеда историја човека мора се знати цеда историја природе. 7.). Пошто се тако за разумевање неке ствари морају знати не само сви њени односи у простору, него и све њене промене у времену, јер се без промена у времену не могу разумети ни промене у простору; пошто се тако без знава прошлости не могу разумети ни садашњост, ни будућност ствари, то време све више постаје потребно да би се разумеде ствари и њихов распоред у простору; прогресом у свима наукама све се више осећа и појима потреба разумевања прошдости ствари, њихових промена у времену; све се више истиче време пред простором, знање прошлости ствари све више постаје основ и услов разумевања; историја, највиши разум, постаје све више потребна свима другим наукама; историјско познавање ствари, познавање садашњости разумевањем прошлости и све јаснијим прозирањем будућности, постаје највише разумевање; историја све више продире у све, области људског ума; историјско знање ствари иостаје све више подлога свима осталим наукама и све потребнији услов за развитак њих. Отуд увиђање, гледање кроз ствари и предвиђање, моћ гледања у напред, у будућност, јеоу највиши атрибути, највипш смер свести, разума, највише Функције људскога духа. Тако су тек на слободном погледу човековом, на његовој све већо.ј моћи све даљег и дубљег гледања, основани сав прогрес његова ума, сва његова цивилизација и историја. Пошто је у историји највшни разум, који је потребан само најмањем броју људи, у најзрелије доба, то се доцно јављање научне историје може и тиме тумачити што су се и науке развијале само онолико и само оне, колико су и које су непосредно требале човеку, које су му доносиле непосредие користи. А иотреба научне историје јесте потреба чистог разума, те и сувише висока за нижи, незрео ум. (нАСТАВИта СЕ) В. КнежсвиЈ,.

РАДОВИ РУБЕРА ЈОСИФА БОШКОВШ на пољу песничкош, филооофокои и егвавтним наугеаша.

— УВОД Не мислим писати о важности Далмације и о њеној културној улози у ерпској историји, тако исто ни о упливу њених научара, песника и ФилосоФа на развој књижевности српске, већ само да вас упознам са животом и радовима једнога члана оне слободне републике, која се по-