Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

571

вишс стране содијалног живота, који не троши сву своју снагу у бризи и борби за усдове живота и одржање. Тако се и цивилизација развија само на оним крајевима земље где ирирода и рад људски лакше дају услове живота, те је цивилизација само остатак, сувишак снаге људске, неутрошене у борби за живот, као што је и човеков живот у опште само суфицит енергије земљиног живота. Човек са својим друштвом и својом цившшзацијом само је луксуз природе; што више земља- буде губила од своје снаге, тим ће јој мање •снаге остајати да одржи човека. И чим који едеменат у друштву заузме више простора и снаге него што му треба и што му припада, снага и величипа осталих дедова морају опадати. Тако евако право, кад пређе своје границе, постаје насиље: свако добро преко својих граница постаје зло. Тако се и монарх, и аристократија и маса измећу у тиранина и деспота, чпм пређу границе својих права, као што и потчињеност иостаје ропство, кад се пређу границе дужности. Тако је цела природа заједно с човеком само једно велико једно, једно јединство, једна целина, одређене и ограничене веднчнне п снаге; те сваки део који хоће да се издигне изнад других делова, који тежи да пређе одређене границе своје величине и своје снаге, може то само на рачун других дедова. Да би се нешто узвисидо мора се нешто понизити, да би се нешто оснажило мора се нешто ослабити, да би се нешто раширило мора се нешто сузити, да би се нешто увећало, мора се нешто смањити. Отуд све ново што се јављало у свету да би се одржало, да би живело н развијало се, морало је одузимати од величине и снаге старих елемената, те је све ново што се јављало дочекивала увек мржња, непријатељство и борба од старог; све ново морало је издржати тешку борбу са старим; отуд се и човек само дугом и мучном борбом могао уздићи над природом и савлађивати је. Пошто је у целој природи са људским друштвом само једна непромењива количина величине и снаге, то догод сви елементи те целине не заузму своја права места према својој величини, снази и вредности, дотле мора бити и борбе, те је борба само резултат диспропорције; мир, •т. ј. правилно хармоничко кретање свих делова јесте резултат пропорције. У природи је настао такав мир, пошто је у њој достигнут највиши ступањ пропорције свега; у људском друштву још није достигнут тај ступањ, јер хармоније, равнотеже и мира не може бити онде где се нешто развија изнад нормалног, средњег. Пошто је сва историја човекова у борби виших, племенитијих снага са нижим, животињским снагпма, у борби човека са животињом у себи, и пошто је сва цивилизација човекова сједне стране само резултат преваге духа иразума над осталим нижим снагама човековим, то је у самом друштву људском, у природи човековој скоро вечита клица борбе, диспропорције и дисхармоније, те