Prosvetni glasnik

наука и настава

599

Како код Гундудића дуго 4 редовно важи као један слог, то оно и с логледом на синерезу важи са свим као и други какав (прост) вокал; на крају речи (без наставка) дуго 4 може, дакле, да буде снојено с идућим вокалом у један слог, па пр. одкуда се најирије огласи Ар. 1489, исто тако може дуго 'ћ са претходним вокалом, који је од њега одељен са ј, да важи као један слог, на пр., нег стрављен млад иастир, ки с очи твојијех гори Дуб. 514. Свакако је такво мерење олакшано тиме што јс по Гундулићевој ортографији двосложно ије забележено као једносложно је, тако да је у рукопису било најарије огласи, односно твојех, те је, дакле, привидно, била обична сннереза само двају вокала. На тај начин утврђено је да Гундулић дуго ћ по правилу употребљава као један слог, а каткада важи и као два слога само у вокалном свршетку речи и у падежним наставдима -Ђм, -Ђх. Зашто је тако чинио? Утицај талијанске метрике апсолутно је искључен, јер у ње дифтонг ие, који је најближи нашем јекавском 1;, важи у дугим и кратким слоговима, како на крају тако и у средини речи, час као један а час као два слога. У осталом, Факт да је дуго Ђ код Гундулућа не само на свршетку речи него и у специјално словенским падежним наставцима делимично двосложно, допушта потпуно поуздап закључак да се Гундулић у томе није поводио ни за каквим метричким правилом ког страног језика, него се држао свог живог изговора; и да је у метричкој употреби краткога и дугога Ђ због тога правио разлику штО је у изговору разликовао обе категорије случајева једну од друге. А у чему је могла бити та разлика? Да је у ирЂ, ум'ђ, мЂх итд. изговарао ћ иросто дуго (према кратком мјера вјетар, итд.), не може се примпти с тога, јер не може бити сумње о томе да се у јекавским српско-хрватским дијалектима, а специјално и у дубровачком, дуго пре Гуидулићева доба г ћ изговарало дуго и у случајсвима аЂк, лЂи итд. (што се може директно доказати спецпјално за дубровачки дијалекат и ортографијом која је у Дубровнику била уведена од почетка XVI. века). Ако Гундулић, дакле, узима дуго Ђ код ирЂ, умЂ, онЂх итд. као два слога, он то, без сумње, чини једино из разлога што је ту дуго Ђ заиста изговарао као двосложно ије, као што се данас дуго Ђ у кљижевном језику редовно изговара. Питање, дакле, мора гласити овако: зашто се код Гундулића двосложан изговор дугога Ђ налази само на свршетку речи без наставка и у падежним наставцима? Газумљиво је да се на то питање може дати само један одговор: јер је Гундулић само у те. две категорије случајева изговарао дуго ћ двосложно, докје иначе дуго Ђ изговарао редовно као један слог. Уједном чланчићу у Архиву XIII, за тим у студији о језику српеко-хрватских лекционарија из XV. века (у загребачком Ка<1и, св. 134. и 136.) покушао сам да докажем да је у јекавских дијалеката српско-хрватског језика дуго Ђ првобитно гласило