Prosvetni glasnik

560

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

као (једносложно) је, као што се и данас, већином, непрестано још у извесним категоријама случајева изговара, и да је двосложан изговор почео са свршетком речи, и, за тим, обухватио и иадежне наставке. Тачно проучавање Гундудићеве метрике то потпуно нотврђује, јер (ако не узмемо у обзир три горе споменута непоуздана примера) и Гундулић, заиста, има двосдожно Ђ само на свршегку речи (без наставка) и у иадежним наставцима. Исто тако употребл.авају дуго 4 и сви песници пре Гундулића, само, код њих, примери двосложног дугог Ђ на свршетку речи и у падежним наставцима нису далеко тако многобројни као код Гундулића. Али за то налазимо код старијих песника неколико поузданих прпмера да дуго Ђ важи као двосложно и у кореним слоговима; Будмани (у Стари иисци , XXI, ХШ1) навео је неколико примера из Раљиде: бријестје, впјек, ријех, свпјет, бпјеше; могу још споменути: цпјеиа се у сто вим М. Држић, Тирена 1406; невидом у тмасти како слијеи идијех Златарић, С. 209, ГХХ\Т, 10; меу цвпјетјем и меу травом Аминта 585; али су поуздани само примери из Рањине, зато што су из штампаног издања које је приредио сам аутор, док код Златарића, можда, треба читати: ...ја идиЈех, односно међу (или меју) цвијетјем. Али примери из Рањине ипак доказују да је већ пре Гундулића дуго Ђ изузетно и у кореним слоговима важило као двосложно и тако се, без сумње, и изговарало; тим пре сам готов да то допустим што су примери код Рањине све сами такви да је Ђ кратко акцентовано (упор. и цпјеиа се код М. Држића, цвпјетјем код Златарића, односно и лпјер, свпјет, лпјеиу код Гундулића), а ја баш тврдим да је цепање дугога Ђ у дубровачком дијалекту почело у тој категорији случајева. Ти поједини случајеви пре су потврда горе изречене тврдње, да је, наиме, Гундулић дуго Ђ изван свршетка речи и падежних наставака с тога употребљавао једносложно, што се ио иравилу тако и изговарало. Колико је за Гундулића био меродаван прави изговор види се најбо.Ђе одатле, што он кратко 'ћ на крају речи никад не употребљава двосложно, ма да је дуго Ђ на крају речи код њега тако често (239 цута) употребљено као два слога; код њега има, дакде, само обје и искључиво једноеложно „је" у не ретким случајевима 2. и 3. лица једннне аориста с кратким на пр., хтје Ар. 627. Су. 3. 11. 269. 285. Љуб. 52. 68. Осм. 13, 151. 17, 479. итд.; видје Ар. 853. Су. 1, 404. 2, 15. Осм. 20, 33. 197; ирисаје Ар. 1191. Дуб. 518; коињс Су. 2, 101; треитје Су. 3, 92; иожудје Еал. 186; узрастје Ферд. 232; умје Осм. 10, 437; мрзје Осм. 17, 114 итд. итд.; исто тако Гундулић није двосложно употребљавао оио (кратко) је па крају речи, које до душе не одговара 4, али које Гундулић, разуме се, не би апсолутно могао разликовати од је из Ћ ; мислим на врло многобројне случајеве ном. ак. једнине од именица на -је као што су листје, гвоздје, знанје, мучанје, звјеренје, итд. итд., где исто тако -је на крају речи не важи никада као два