Prosvetni glasnik

НАУКА И НДСТАВА

513

тим почели наиадати и на асирске области, ма да су ту наилазили на отпор. Око 632 пре X. Скити су покорили Медиј у, опустоншли Асирију, нстребили половину становништва у Месопотамији, напали на Сирију и дошли до Египта, од којега су их одбили само богати дарови Псаметихови. По речима Херодота Скити су владали у Азији 28 година али и само 7—8 година, колико Масперо узима за тај период, довољно је да објасни брзи пад Асирије, који је дошао после тога. Не наводећи друге примере варварских упада у културне земље, можемо видети у сличпим догађајима један од узрока непостојаности најстаријих дивилизација: то су биле оазе у сред пустиње, којима је претила опасност да буду засуте песком. Извесно је да су многе, некада културне земље због таких узрока, постајале пустиње и нгто даље идемо у дубину столећа, тим се све више умањује број и величина таквих оаза и по томе све мање и мање постојаности имала је и сама дивилизација. Прогрес у првој својој Фази — а то и јесте историја старога Истока — био је с те стране постављен у врло неновољне услове, нарочито кад узмемо на ум да ни сами „историски народи" нису поступали један с другим боље него Хикси и Скити и ако у непотребној суровости и страсти за рушењем нико није надмашио највише освајачки од источних народа у старо доба — Асирце. Међународна историја Истока јесте историја рушења градова, пустошења земаља, истребљавања, заробљавања целих народа и покоравања. Рат је сам по себи варварски појав али у историји старог Истока већ је немогућно провести грапицу између упада варвара у какву културну земљу и освајачког похода културног народа на варваре. „Ја сам прохујао као нустошни оркан" говори о себн асирски цар Сенахериб; „ја сам дозвао (у освојени Елам) — јавља о себи други цар, Асурбанипал, — дивље зверове, змије пустињске животиње и газеле", — то је садржина све ратне историје не само Асирије но и других културних народа старога Истока. То је што се тиче снољних услова живота појединих историских народа Истока, којима, од времена кад су сви потпали под Персијанце, као да је било суђено да подлежу све новим туђим освајањима. Али условима ја не придајем јособито важно значење у објашњењу судбина, које су нретрпеле источне цивилизације; најезде и освајања — сами но себи — јесу унутрашњи услови историског живота источних народа у старо доба па и данас. Ако су у првим временима цивилизацији могли припадати, говорећп Фигурално, само оазе, то је она сама могла понићи само у великим политичким организацијама, које се у почетку склапају и одржавају само принудним путем; да у Египту није постала једна моћна држава, номади који су гежили у благословену долину Нила, не би дали да се у њо.ј развију зачетци културе, бар толико да њој нису ве& биле тако страшне најезде варвара, а с друге стране само на једној великој