Prosvetni glasnik, Oct 01, 1903, page 52

460

ПРОСВЕТИИ ГЛАСНИК

стано дебде пред очима цензуре, бројеви, ноте, оцене, или како се већ зове тај жалосни апарат, онда он има већ отров у свом телу, а како тек онда, кад половпна разреда има спискове, да сваки учеников рад уписује и оцењу.је. Где таква пиревина исисава земљу, ту не може семе науке да кдија; боље је и да нема разумевања за вредност науке, него такво неспоразумљеае. Ако игде, то је овде потребно, да учитељи и ученици задобију правилно схватање." Толлко Ото Вилман у својој Дидактици. У новије доба нема много расправа о овом питању, сем: „<3ге§еп РгМеп ип<1 Жо1еп" од Шрајбера и „2иг Рбусћо1о§1е (1ег Ехатта" од Андреја. Обе су доста оштре расправе, чија је тенденција већ унапред утврђена; у њима се не може наћи претходно објективно истраживање основних психичких догађаја и законитости, а то се ваљда и није хтело. И ја сам своје мишљење нодвргао најпре испитивању, кад сам пре девет година имао прилике, да присуствујем настави у берлинским гимназијама, о чему сам и написао извештај. Мени је одмах пало у очи, да тамо много мање утроше времена на пропитивање. Доцније се десио један случај, који ми је баш ставио у дужност, да ово нитање темељно испитам. Имао сам случајно прилике, да будем на скупштини Филолога, која је држана пре две године у Вечу. Онда је говорио г. Др. Винклер о искуствима, која је стекао у настави нових језика, примењујући нови метод. Том приликом говорно је он и о испитивању. Његова резоновања била су оштра и довела су до живе дебате. У току дебате пала је с немачке стране једна изјава, о којој сам много размишљао и која је у извештају отштампана у много блажијем облику. Г. Директор Дер из Франкфурта рекао је наиме ово: „У ономе, што је још г. Винклер изнео о методским питањима, било је доста, што ми одобравамо. Свакодневно испитивање и т.Д. чини нам се сувишно у добрим школама. Жи смо били изненађени, кад смо чулм, да такве установе још данас иостоје". Председник скупа саветник Шипер рече при крају дебате: „Многе су ствари оправдане, које је г. Винклер додирнуо. Несрећа јесте то вечито пропитивање у нашим школама, отуда не излази ништа паметно. Надајмо се, да ће и томе бити скоро крај". То је била полазна тачка за моја истраживања. Од тога времена учињен је код нас корак унапред, што су наредбом Министарства просвете проведене неке модиФикације у руковању са ручним каталогом. Практично решење овог питања је врло тешко, јер се ту сукобљавају чисто педагошка питања са наставно-политичким потребама дрлсаве и друштва. И због тога не могу ја изнети одређене предлоге за практично уређење овог питања, већ ћу покушати, да извршим претходни рад тиме, што ћу испитати психолошки поступак, који у овој ствари долази у обзир. Ја ћу се трудити, да утрем пут ономе, што би после овога могло доћи, објашњујући неке чињенице.