Prosvetni glasnik

НАУКА Л НАСТАВА

65

обрнути сдучај није. Ми ћемо се бавити изучавањем оних појава, које искључиво припадају правој физици, који директно или индиректно утичу на чула наша. Физика приступа изучавању појава погдавито једним методом, који се зове експериментални. Тај метод добио је своју з 7 потребу научну, поглавито од Гадидеја, Хигенса и Њутна [Закони сдободног падања те.аа, стрма равнина, закони кружнога кретања, козмичког, шеталице, параде.10грам сида и т. д.], који је доцније Бакон пренео на све науке, као индуктивни метод испитивања. Експериментисање основано је на могућпости излагања извесне Физичке иојаве, коју проучавамо под разноврсним усдовима и променама. Експериментисати се може оно што се мења, на основу тога што се извесне количине од којих зависе иромене могу мерити н. пр. ако се посматра запремина извеснога гаса на извесној температури и притиску онда се све три количине, запремина, притисак, и температура могу мерити и мењати, на основу чега је могуће експериментисање и налажење односа између поменутих количина. Тај нађени однос зове се закон физички, за овај случај биће и Маријотов закон. Из овога се зиди да је циљ експериментисања надажење сталнога односа између извесних елемената, који стоје у извесној зависности. Експериментисање у главном се своди на мерење, одређивање извесних кодичина, уочавање њихове зависности, — и налажење физичких закона. Одељак Физике, који се бави оваквид испитивањима, зове се експериментална Физика. То је наука у главноме мерења. Она одређује из количина, које се могу директно мерихи, и количина, које чулноме онажању често измичу на основу фнзичких закона, који нам дају зависност између могуће мерљивих и немерљивих количина. Кад би се стало само на податцима, истинама, законима до ко.јих нас доводи само експериментадна Физика, онда би скуп свега што је та грана Физике открила био значајан доста за практичан живот, ади не би имао велике вредности за саму науку; поједини би закони стајали као засебне целине, не би било никаквих веза између група заједничких појава, недостајало би системе за схватање суштине процеса физичких појава. Експериментална Физика не зна за хипотезе о материји, још мање за теорије засноване на тим хипотезама. Њој то ннје ни нотребно јер она не тумачи но само испитује особине појава. Одељак Физике, коме је намењено сређивање овога материјала, да из испитаних података састави целипу, створи систем, којима ће моћи протумачити нађене законе експерименталним путем а преко њих, ући и у заједницу свих заједничких појава, зове се математичком физиком. Експериментална је Физика у суштини наука мерења. Методи се ове Физике сви своде на могућност мерења свих података, који нам изгледају да су у вези са особинама посматране појаве. Елементи који иросветни гласник , I. кн.. 1. ов., 1905. 5