Prosvetni glasnik

ПАУКА И НАСТАВА

393

држини, сколастика је могла по каткад оживети бар споља. Неке школе беху ?увене на далеко због својих тадеитираних наставника. И у н>их се стицало мноштво слушалаца. Изгледало је, као да у тим школама живот кључа, тако су вођени неирекидни одушевљени сноровп, дијалектика је у аима била главни наставпи предмет. Но за дуго време спорови у њима нису прелазили извесне границе. На стражи је стајала црква са својом претњом одлучења, која у своје време није била само празна претња. Но и поред тога у самим је шкслама владало добровољно потчшБавање непогрешивоме ауторитету традициоонога учења, које је прелазило с колена на колено. Ауторитет цркве и њено учење сматрани су за непогрошне. Циљ спорова била је само систематизација, утврђивање и доказивање царуЈућега традиционога учења. Чак је и сами процес спора био одређиван не самосталним логичким закључцима, него одредбама и цитатима главнога логичкога ауторитета у средњем веку — Аристотела. Дијалекгика јз, на тај начин, била слушкиња другим наукама, особито богословљу, јер је помагала рационализовању вере, радећи да се појми оно, у шта се веру.је (ш1еШ§еге циос! сгесНтиз ). Тај рационалистички елеменат и учинио је сколастику тако заносном; он јој је и дао могућност, да тако дуго влада умовима. Но тај је елеменат на крају и поткопао сколастику. Људскоме разуму се не могу дуго стављати прспреке, не може се он изазвати на рад и у исто иреме мислити, да ће он вечио застати прод једном ствари. „Каквим било узроком да буде почет умни рад, — лепо вели Сперански, — он ће полако освојити све биће човеково, неизбежно утичући у све његове односе према предметима, који улазе у СФеру његова са.знања и у све области његове животне делатности. Тај органски карактер човечје природе био је врло често сметња, о коју су се ломили најсложенији и најлукавији с-истеми васпитања. Тако су Фарисеји дали апостола Павла; тако еу језуити ствсрили Волтера и енциклопедисте. Ту је узрок, што је наивно-консервативна делатност средњевековнога друштва у области школе отишла до савршено неочекиваних последица" (стр. 88.). — „Што је енергичније сколастика устајала око претреса верске садржине, то су све јасније излазиле пред њом несумњиве противречности. И кад се није дало, не гледећи на све старање, да се те супротности отклоне, морала се је мисао, напослетку обрнути самој садржини, и иризнати, да у њој има нерационалнога и непаметнога. Резултат сколастике био је, на тај начин, признање Факта, да вера и наука не могу друговати, или, како .је Формулисано учење о двојакој истини, у теологији може бити истина оно, што би била лажу философији и обратно" (Циглер стр. 28). 1

1 Овоме је спису један од главних цзвора дело „ОезсИсћСе <3ег РаЛадо^к« V011 Г)-г Тћ. 21е$1ег (2. пздање, Минхен, 1904. год.), из кога писац узима наводе при издагању свога предмета.