Prosvetni glasnik

394

ПРОСВЕТНИ ГЛАСЈШК

Центар више сколастичке науке био је Париз. У њега су се стицади са свих страна „сколари" (шкодски људи), да би слушали каквога чувенога профосора из школе Абеларове. Упоредо с париском поникоше и врло чувене школе у Северној Италији и Немачкој. Младеж жељна знања стално је чергарила од града до града, идући од једнога про#есора до другога. Те су сеобе страшно узнемиравале крајеве, у којима су вршене, и ови су се непрестано жалили на зулуме „баханата и голијарда," али су те сеобе биле и повод за стварање универзитета. Њихова је појава добила службено признање и ако су они поникли произвољно. На тим су универзитетима, нарочито на језичним Факултетима, студенти добијали знање латинског говорног школског језика, основну логичку дресуру, добијали философско глединЈте, које је почивало на учењу Аристотела и дркве, а каткад и скромна математичка знања. Универзитет, који је у главноме, спремао клирике, биојекруна дрквених и манастирских школа. Но с развићем градскога живота поникоше још и школе за грађанску децу, неке нриватне и неке градске, опште. У ствари, оне се нису разликовале од црквених школа, тако да се не могу ни издвајати од ових као световне школе. У њима се учило „мало и рђаво." За учитеље су се примали разни невољници. Зарада школскога управитеља, ректора, није била већа од зараде једнога надничара, а њогови помоћници „школски подмајстори," којих је бидо много у свакој шкоди, добијади су плату, уопште трипут мању од оних, који су кириџијади са магарцима. Често ти „подмајстори" нису могди издржати свој немог}ћи живот, но су бегади, остављајући и ректора и ђаке њнховој судбини.

Ми смо поменули, како су у једном од елемената скодастике, у њеној дијадектици, били сви усдови, који су на посдетку моради довести до пропасти сколастичку науку. Други елеменат средњевековнога образовања, који је скривао у себи годему опасност по сталност тадањег гдедишта на свет, јесте познанство с класицима, које је за евоје циљеве црква уносида у шкоду. „По својој умној немоћи и консерватизму, стара тпкола, — вели Сперански, — није умеда ни у чему одвојити потребне јој љуске грчко-римског образовања од чистих његових зрна и без рачунаје пронела кроз период варварства како његову пдеву, тако и сама семена. Семена су ова дуго . лежала у сувоЈ земљи, не дајући од себе клице, али она нису губила своју плодност, и чим су осетила надолазак влаге, тог су часа пустила жиле и потерала стабљику. Нова су растиња успела дати и цветове и плодове, и тек тада су строги чувари нринципа традиције са ужасом видеди, како су ти пдодови за њих горки." (стр. 97.).