Prosvetni glasnik

ПАУКЛ II ИАСТАВА

395

Богато цветање и зрење тога новога растиља нопело се јо у епоси тако званога иреиорођаја (т. ј. новога повратка у живот класичке старине, повратка љенога духа, а не саме Форме, као пређе), иди хуманизма, т. ј. признања, на супрот средњевековном калуђерском гдедишту, да је све људско потпуно правилно, да је оно најузвишеније у свету. Сви смо мање випге познати са током тога новога покрета. Он је поникао у Италији, где је рођај нових погледа везан за имена знаменитих тадијанских песиика — Данта, Еетрарке, Бокачија. Италија је постала колевка хуманизма, иостојбина нових погледа на живот, нове уметности, новог државног живота, новога друштва. Овде је хуманизам ушао у живот, бар у живот виших класа. Ну стога што је се он већ прелио у практичнн живот, то о извођењу хуманистичких теорија у примени на школу није задавало много бриге. Хуманистичку педагогику не треба тражити овде, него с оне стране Алпа, највише у Немачкој. Еао покретач првих корака немачкога хуманизма сматра се Рудолф Агрикола (1443—1485), који је био, у исто време, и талијански хуманиста и прави Немац. Агрикола је осећао одвратност према школи. У њој, иисао је он, има нептто ужасно, досадно; тешко је и мучно видети је, а камо ли ући у њу; са својим свакодневним сликама батина, са својим сузама и плачем, она дичи више на тамниду. Ну тај ведики противник шкоде даје у једном од својих ситних списа („Бе 1огтатк1о вћкНо") упуства за хуманистичку педагогику у Немачкој. За основна правида у настави, Агрикода сматра ово: 1) ваља најпре нравидно разумети оно, што се учи и што се чита; 2) оно што се изучи, ваља добро памтити; 3) оно, што се научидо, мора помоћи, да се створи штогод ново. Најважнија је наука Агрикоди Философија. Све треба учити код кдасичких писаца, који су саопштавали све, достојно изучавања, у раскошној Форми. Садржина и правилност речи, мора, по Агрикоди, бити стављена на прво место, њена депота — на друго. С Агрикодом се отвара пространо хуманистичко деловање у Немачкој, које је постало, ипак, својином не цедога народа, него појединих научара, универзитета, школа. Није остао непознат за педагогику и знаменити хуманиста Дезидерије Еразмо из Ротердама (1467—1536), који је оставио низ педагошких радова. У њима Еразмо нарочито истиче значај васпитања, чак га преуведичава, недовољно ценећи удогу природних утицаја. Родигељи су, веди он, дужни што раније латити се васпитања детета. Задаци су домаћега васпитаља — уљудност и добре навике; у школи се морају истаћи на прво место „слободне дисциплине," темсљно нроучавањс истих. Ба жадост, шкоде су, говори о њима по личпим успс-