Prosvetni glasnik

ЦЛУКЛ И НЛСТАВА

397

своје речи, која се тако оштро одва.јала од варварске датинштине у средњем веку. Ну још их је више заносида дубина антнчке мисди, њена смелост, пдеменитост, култ човека, признање његових не само обавеза но и права, говор о томе, даје живот добар, да он има своје нарочито потребе и тајне, да ваља живети и борити се ради њих, ради тих тајни земаљскога живота, а не гледати на њега само као на неизбежну станицу на путу за небеско бдаженство. Миели су кдасика изазваде тада необично умно напрезање, високо цењење живота. Удрих Фон Хутен је бно веран израз расподожења тога времена, кад је говорио, обраћајући се Видибадду Пиркхајмеру. ,0 ти стодеће! 0 ви науке! Сада нам ваља радосно живети, а не пр^давати се спокојству, мој Видибадде. Цвета знање, неуморно ради мисао; ти варварство, бежи сада дадеко од нас!" Ну несумњиво је, да је, чак и за своје времо, Еразмо прецењивао зпачај Форми, да је давао језику вредност већу, но што би он то засдуживао. Ну кад је така преуведичавања допустио чак тако ведики мисдидац, као Еразмо, то смо дужни чекати још веће преуведичако удоге Формадне стране образовања у шкодама, коЈе су биде проникнуте пресанистичким идеадом. Тако је и бидо у ствари, као што се може нидети по шкоди Јована Штурма. ПТтурм је био један од најзнатнијих хуманистичких исдагога. У 1538. г. он је постао ректор тада ■осповане Штрасбуртпке гимназије, која и данас постоји. По мишљењу Еразма, ученици морају научити у шкоди ећ^иепНат и 8С1еп1Јап), т. ј. беседништво и реадне науке. За Штурма се све сведо на једину е1о^иепИа, беседншитво, разуме се, датинско. Строго <50 мотридо на то, да се ученици разговарају међу собом само датински. И тако је већ ведико здо, — веди Штурм, — што деца нису још из мадена, у кући, сдушада датински језик. То је ведико здо за сву земљу и учитељи су дужни својим трудом то здо исправити. Штурм је тврдио, да ће јсзик ученика, ако буде довољно труда од стране учитеља, моћи достићи савршенство језика, који су имади писци бољих вромена Атине и Рима. Штурм је учио не иросто датинскоме језику, него датинскоме беседништву. Као најважније средсгво за посгигнуће савршенства у датинском беседништву морадо је бити подражавање, и то највише Цицерону. „Подражавање" се састојадо у томе, што су се прибиради цицеронски периоди, и у њима, према исгакнутој теми, правиде незнатне измене. На изучавање језика, на подражавање Цицеронској датиннггини оддазидо је готово цедо време ученичко и за зсЈепИа, за со§пШо гегиш {за реадну науку, за „познавање ствари") ни.је бидо места. Не гдедећи, сву дужину учења у Штрасбуршкој гимназији (9—10 година) ученици ни посде тога, на крају, нису знади чак ни читати правидно. Тек у