Prosvetni glasnik

940

просветни гласник

дајућих омладинских романтичких идеја, када се веровало да су народне песме најпотпунији пзраз непомућене „народне душе", када се у њима гледао најбољи израз „народнога духа", и када се хтело да се не само поезија, но и етика, и религија, и сва национална делатноот развија у правцу и у оквиру народне поезије. И то гледиште данас је застарело. Поред свега поштовања, на н дивљења које ми пмамо за народну уметност, ми не можемо више делити онај песнички занос наших старијих нараштаја. Наша народна књижевност израв је патријархалног ступња нашег народног развитка, она врло лепо изражава своје доба, она одлично одговара духовним видицииа и моралним потребама средине из које је изникла, али ми се данас не можемо затварати у њене оквире, и ми јој признајемо историску и естетичку вредност, али ништа више. Одиста, тешко је видети иедагошку вредиосг песме у овој читанци: „Шта певају слепци кад просе уз гусле на саборима." Данашњем добу одговара књижевност уметшгч :а, која је изникла из њега и, која се непрекидно развија са њиме. И зато је штетно жртвовати живу књижевност која се сада ствара једној књижевности ко.ја јз у евоме ра?витку застала и која више не одговара духовним и моралним потребама нашега доба. Наша народна уметност треба да има места у школским читанкама, и то много више народне песме које имају више оригиналности и несумњиве естетичке лепоте, но Фантастичке приповетке, најнеоригиналнији, најмање национални део наше књижевности, које својом Фанатастичном и нереалном подлогом сгоје у иуном нескладу са научним и критичким духом којим је прожета цела наша настава. Народној поезији треба дати угледно место у читанкама, али не иретерано много, а нарочито не на штету уметничке књижевности. Зато што је читанку у опште схватио као практичну помоћну књнгу за граматичку наставу, зато што му је читанка за граматику била оно што су атласи за геограФију, зато што је велики део своје књиге поклонио народним умотворинама, г. Новаковић .је мало пажње обратио књижевном делу, избору самих писаца. Новији писци су занемарени, а узети су ман>е познати, каткада непознати писци, који са књижевношћу имају мало или нимало везе. Из филолошких разлога узимано је и сувише из Вука Караџића и Ђуре Даничића. Од Јована Ст. Поповића узето је неколико епиграма, који премашају интелелигенцију деце од десет и једанаест година. Сима Милутиновић узет је као историк, а Љубомир П. Ненадовић као песник. Погрешно су узимани састави наших старијих прародњака, нарочито Др. Вука Маринковића. Незгода је: 1) што су ти састави данас застарели, што не одговарају данашњем стању природннх наука, и у појединим констатацијама могу доћи у сукоб са оним 1пто ученици чују од својих наставника природних наука; 2) ти састави писани су старијим књижевним језиком. са архаизмима н граматичким грешкама, тако да је г. Новаковић морао под текстом објашњавати их и поправљати. А то може да иде када је реч о Доситеју Обрадовићу, али не када је реч о Др. Вуку Маринковићу, који није оставио трајно име ни као научењак ни као књшкевник. Исто тако, није нимало згодно узимати Ђорђа Поповића као природњака, и какво место у српској књижевности и науци заузима његова „Наука о познавању робе"? Ко данас зна за потпуно заборављене омладинске писце: Дамјана Павловића и Косту Поповића? Каква је вредност Милорада Медаковића као етнограФа? У опште говорећи, озбиљна мана читанке г. Новаковића је што је у њој књижевност нринета на жртву филологији, што је писцима интересантним заједнога граматичара дато више места на штету писаца који имају књижевне вредности, што цела књига даје