Prosvetni glasnik

РАДН.А Г.1АВН0Г ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

939

тике потребна је читанка, „кн.ига у којој ће се на примеру живога слога језиковног обавештавати деца о иравилима, уверавати ее да еу иетинита и проматрањем се у практичном говору и писању вежбатп." Још јаснпје пзразио је г. Новаковић своје схватање српске читанке у своме акту поднетом г. Министру Просвете и Црквених Дела 8 априла 1895 годиие. „Моја је мисао да грађа у читанкама за наставу народног' језика у средњој школи има за свој арви и аоглавити задатак да да ученику нове стварне иримере онога језика којега му иравила граматика у теорији износи На иримерима у читанци треба неирестано да се мери аравило из граматике; читанка ваља да иоказује стварне текстоие из којих су цриена иравила граматичка. Ово врхонно иравило своди се само собом у даљу примену која се види у начелу: да се у читанци истављају, барем колико је могућно више, они исти комади који служе граматичару као углед, или ствар, или најбоља иримена језика. и Тек на другом месту г. Новаковић допушта да читанка буде „поступаонида књижевности", књига, која има да послужи приготовљавању утисака, сазнања и грађе које ће касније служити као приправа за изучавање и познавање иародне књиагевности у њеној историји или у њеном историском развитку." Тек „ на треЛе место долази веза читанке с осталим наставним предметом школским." Схватање г. Новаковића имало је својих разлога око 1870 године, када је требало из школа сузбијатн и уништити сваки траг последњих остатака славено-сербског језпка и нагомиланпх германизама којпм су школске књиге писане, и када је требало обезбедит : пуну победу пародног језика у књижевносги и школи. За те прилике које су у нашој народној иросвети владале око 1870 године мишљење г. Новаковића имало је јаких оправдања, стварну подлогу. Г. Новаковић је свој носао одлично знао; како је он у исти мах био и писац школских граматика, то је читанку сасвим згодно удешавао ради илустрације граматичких правила. Његова читанка је посао човека који свој занат разуме, који јасно зна гата хоће и своју мисао доследио сироводи. И није пука случајност што је његова читанка остала у општој школској употребп неких тридесет година, и што још нп до данас није истиснута из средњих школа. Али, прилике су се данас промениле, народни језик је деФпнитивно иреобладао, опасност му не грози ни са које страле, и читанка има да буде у ншрим идејама н за разностраније и више, друге задатке и потребе. За четрдесет година много штошта се променило у иашим књижевним и школским нриликама, и читанка г. Новаковића, тачно схваћена за доба око 1870, одговарајући стварним потребама онога времена, данас је неизбежно застарела. У вези са тим основним филолошким схватањем задатка читанке у вези је код г. Новаковпћа н оно сувитпно, готово искључиво поклањање пажње народним умотворинама на штету уметничке књижевностп. Од 109 састава у његовој читанци 35 су из народних умотворина, дакле једна добра трећина. То је г. Новаковић учинио из два разлога. Из ранпјега навода из његова акта види се да он држи да у читанку треба да улазе „онп исти комади који служе граматичару као углед, или извор. или најбоља примена језика." И како су и Вук Еараџић и Ђура Даничић конструисали своја граматичка начела на основу народних умотворииа,-то је њихов ученик г. Новаковић, у својој сталној филолошкој преокупацији, у својој читанцн дао поглавито место народним несмама и приповеткама, тако да његова читанка има добрим делом карактер једне народне песмарице. Затим, — што г. Новаковић не номиње, — има у том истицању народне уметности и оних владросветни гласник , II кн>., 11 и 12 св., 1909. 62