Prosvetni glasnik

56

просветни гласннк

168. Разум је идентичан, еквивалентаи с историјом и расте заједно с аом. Разум је резултат целе људске душе а историја као свест човечанства резудтат је целог процеса човечанства. Као што разум засветди тек онда кад се угаси примитивна, животивска топлота душе, тако ће се и светдосг историје видети тек онда кад остале науке изгубе своју сопствену светлост и почну добијати светлост само од историје. Као што је разум светлост душе, која се одвојила од првобитне топлоте њене, тако је историја светлост човечанства, показујући му пут којим мора и треба да иде. Историја је највиши ступан. разума људског, јер разумети неку ствар значи наћи јој најзгодније место међу другим стварима у простору и времену, везати је за друге ствари везама зависности. По томе никоја се ствар не може разумети без њене историје; разумети неку ствар зиачи знати јој историју; историјско разумевање јесте највише разумеваље. А историјско разумевање ствари, најзгодније намештање њихово по њиховој снази, величини, важности, упливу и зависности, води хармонији ствари, њиховом мирењу. По томе историја мири ствари и људе међу собом или другим речима разум оирашта. Разумети значи опростити. Историја као и разум имају исти смер — хуманост а она се постиже мирењем, хармонијом. Хуманост је резултат и смер исгоријског разумевања. Разум везујући ствари приближава их једну другој. Кроз историју човек се приближава Богу и људима и приближава природу себи. Историјском разумевању није ништа далеко од човека, ни васиона ни земља ни биље ни животиње ни дивљаци ни варвари ни народи ни племена. У целом склопу васионе историја гледа услове човекова живота, животворне силе његова прогреса и цивилизације, и да би разумео цивилизацију, човек мора разумети васиону, т. ј. мора знати историју васионе да би знао историју своје цивилизације. Ширећи и умножавајући тако везе човекове с природом и васионом историја шири поглед човеков и његове симпатије тако да са даљим процесом историје и разумевањем историје све мање ствари у свету остају туђе човеку, све више све ствари постају потребне човеку. Човек се све више орођава с васионом; у њеном животу гледа прауслов свог живота, у њеној истори.ји пра-тип своје историје и у својој историји идеални смер васионске историје. Као што је разум најслабији процес и страна душе људске, која се најлакше и најбрже гаси, тако је историјска свест најслабија Форма људске свести, која се брзо губи пред другим силама. Њу потискују и свакидашњи интереси живота и све Форме себичности од личног