Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

421

учна новост о Доситеју! Јошјеуглави „ЈозеФИнизам" говорено како је Доситеј био и „национадиста". Еодико пак у једном и другом тзрђењу има истине остављамо на одену историцима политичких идеја у Срба. „Родољу бље". Од већег је интереса истаћи зашто је г. Скерлић само говорио о Доситејеву „родољубљу", а не и других писаца. Говорећи о овој страни духа Доситејева г. Скерлић је редовно зове „национализам". И Доситеј је г. Скерлићу „родољубив" зато, што је „националиста". Па према томе излази, да је „родољубље" у г. Скерлића идентиФиковано са „национализмом". По таквом разумевању „национализма" и „родољубља" излази, да Рајић није био „родољуб" јер није сваки пут писао „како народ говори", нити је био за то начело у књижевности; а није био ни нристалица религиозног индпФерентизма Доситејева. Колико је погрешно овако разумевање „родољубља", најбоље се види, што Доситејев „национализам" у Срба није ранији од 18 века, а оно што се зове „родољубље" не може се одрећи ни многим Немањићима, иа ипак зато било би погрешно њихово „родољубље" звати „национализам", јер је овај продукт нове науке и ФилосоФије о народу и његову јединству. При том, и овде, као и на многим местима ове књиге, г. Скерлић износи сво.ја тврђења без икакве ограде: он не каже, да је Доситејев национализам и верско сдободоумље већ одавно познато, него тако говори о томе као да је сад он то пронашао : „први од Срба прокламовао духовно јединсгво вером и границама подељенога српског идемена. А у „Просв. гл." од 1904, о томеје овако речено: „казујући у лепим, а често и духовитим анегдотама оне ништавне разлоге због којих се Срби сатираху, будући разних вера, Доситеј је тиме, тако рећи, из мртвих подигао идеју народног јединства". Пошто је „родољубље" помешао са „национадизмом" г. Скердић је погрешио што је и покушавао доказати како је Доситеј већи националиста од Вука. „Језик". Под овим именом мисдили смо наћи учен приказ Доситејеве граматике, стида, речника и ортограФИЈе, јер досадашње расправе о Доситеју тога немају кодико треба. Место тога овде се понавља као ново и важно: „Језик има своју цену од подзе коју проузрокује", а међутим, та и њој сличне реченице понављају се у свима уџбеницима ирошдог и овога века. Није иублици, која &е ово читати, неиознато како је Доситеј мислио о кпижевном језику, веЛ она с разлогом тражи, да зна, какав је Доситејев књижсвни језик. У овој академиској књизи мисдили смо наћи и оцену Вукова мишљења о Доситејеву језику, ијош много шта мисдиди смо наћи у овој књизи под именом „Језик" Доситејев. Кад се није имало шта више и новије казати о „језику" Доситејеву, није требадо ни ово. Јер рећи, да се Доситеј први -„-искључиво служио народним језиком" а и то не доказати, нијеуНауанИлКИ.Јђ4ичај.