Prosvetni glasnik

НАОТАВА П КУЛТУРА

519

истина која је породила много заблуда. Књпжевност је, често, допуна, друштва; она изражава оно што се нигде на другоме месту не остварује: жадоети, снове, аспирације људи. Она је баш тиме израз друштва, ал.и онда треба дати тој речи смисао под којим се не разуму само установе и обнчаји него који се шири и протеже на оно што нема актуелну егзистенцију, на невидљиво што ни Факт пи чист докумеват историски не откривају. А затим, није довољно опазити само главни однос између књижевности и друштва. Слика или огледало нису довољни за нас: ми хоћемо да дознамо њихове узајамне акције и реакције које они врше једна на друго, хоћемо да дознамо шта иде напред а шта долази позади, и у коме тренутку једно од тога двога служи као образац шш имитује. Ништа Финије од испитивања тих размена! Неће нам бити тешко замислити: да главни проблем треба разложити на подпроблеме, и да ћемо само на крају бесконачно многих делимичних решења моћи наћи, не велим главно решење, него нацрт једног решења које ће приближно вредити за једну епоху или за један покрет. Химерично је хтети поставити одједном литање о утицају једне целе групе дела на целу једну групу Факата. Утицај књижевности на Револуцију моћи ће се само онда опазити кад се буду брижљиво посматрале почев од 1715 па чак и од 1680 па до 1789 многе размене које су се вршиле без прекида између књижевности и живота. Ако је књижевност дејствовала на Револуцију, нит је она дејствовала као какав блок, нитијепак дејствовала наједан блок, него је она, дејствовала многобројним позивима на безброј индивидуалних душа дуже од једног века тако, да се на крају крајева, у 1789 читаво једно књижевно столе^е упило, наслагало по различитим спратовима и у разним количинама у колективиу свест Француског народа и утицало је на свој начин на политичка Факта. * * * При свима операцијама, које сам писао, изложени смо сваког тренутка да се преваримо. Наш прави и цео наш начин писања научног рада састоји се баш у томе: да се стално плашимо заблуда. И баш је с тога гледишта метода, коју сам изложио, у највећој противречности са књижевним навикама генијалне критике. Ми, књижевни историчари, страхујемо увек да се не варамо, ми немамо вере V наше идеје; а генијална критика, напротив, осећа се добро у својим; она жели да оне буду нове, забавне, уочљиве; ми пак желимо да оне буду само истините; она јурц за њима или их краси са виртоузношћу; ми обраћамо пажњу да ништа не пређе утврђена Факта. Монтењ или Русо нису ништа друго до кугле с којима она жонглира: главна је мросветни гласние. I књ., 6 и 1 св., 1911. 35