Prosvetni glasnik

520

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ствар да се дивимо сили и окретности критичаревој. Ми хоћемо да будемо заборављени, и да читалац не види ништа друго до-Монтења и Русо-а, такве какви су бшш, такве какве ће их свако видети, ако .ш он примени верно, стрпљиво свој дух на књижевне текстове. Субјективна критика налази само зато толико љубимаца што је помоћу ње најлакше да критичар самог себе истакне уместо дела које изгдеда да проучава. Сва нзша метода, рекао сам већ, састоји се у одвајању личног утиска од објективног познавања у циљу да тај утисак ограничи, да га контролише и да га протумачи у корист објективног познавања. Али, у спремању објективног познавања, заблуда нас вреба сваког тренутка и из свију кута нашег предмета. Ја видим четири главна облика у којима се она јавља. 1. Ми радимо са непотпуним или лажним познавањем Факата. Ми не састављамо доста брижљиво списак текстова које имамо да проучавамо; ми не познајемо рад наших претходника и резултате до којих су они дошли. БиблиограФија је томе још лек: знање сухо, акутно, ако се од ње начини сврха, али један потребан и снажан инструменат за припрему материјала који ће се после обрадити у тачне идеје. Ми исто тако грешимо и из лености. Ми примамо врло лако, као стечене резултате, закључке наших претходника, ако само не долазе у сукоб са нашим одлукама и симпатијама. Ми их само логички иепитујемо, али не и критички. Ми не сондирамо довољно биће књиге, ми не ценимо са доста оштрим неповерењем каквоћу њених доказа. Треба прво да дамо себи рачуна како .је она написана, да видимо јасно шта она употребљује а шта занемарује, како она оперише с оним што узима, и да ли је њено тврђење тачно сразмерно средствима коЈа изгледају да то тврђење утврђују; треба најзад тачно проценити стварни принос новог и здравог знања које дугујемо тој књизи. 2. Ми утврђујемо нетачне рапорте: час из незнања, и онда се та заблуда своди на претходну; час из нестрпљења, и лек је томе да себе саме дисциплинишемо, да себе натерамо на лаган рад, при коме идеја сазрева; час из нерасудног поверења у резоновање. Јер у историским наукама резоновање је само варак. Ми готово никад не располажемо датима доста простим, доста тачним да бисмо били у стању да тачно детерминишемо резоновање. Треба резоновање свести на кратке операције, извући, на пример, непосредиу последицу, кад дру-го што није могуће. Али нам се ваља одрећи од прављења ланаца резоновања: они се издужују, али слабе. Очевидност, која на први корак излази из непосредног додира с Фактима, смањује се сваким кораком кад се од њих удаљујемо. Ма како обраћали пажњу да тачно резонујемо, при сваком прогресу у дедукцији, број могућих конструкција расте, и избор постаје све произвољнији. Према томе треба, после