Prosvetni glasnik

НАСХАВА Ц КУ.1ТУРА

527

Порекла, стварање, правац ведиких струја књижевних или осећајних, ст^лбва и жанрова трасирани су са већом тачношћу. Ништа није савршено, све је у покрету. Сваке године, контролисан материјал и репертоаре добро начињене стављају научари на расположење инвентаристима идеја; неће ускоро више остати извињења леном незнању које нам износе пред очи као претпоставку талента. Без сумње, најсигурнији резултати постигнути су у најограниченијим проблемима, и сигурност, као што сам казао, иде слабећи у колико се општност повећава. То је случај са свима знањима. Али, при свем том, зграду треба почети темељом, а после тога тачно знање расте, шири се и достиже веће проблеме. Већ се деФиниције о духовитости великих писаца, идеје о стварању и о акцији великих дела прецизирају и у извесној мери устаљују. Биће увек непознатога у Монтењ-у, Паскал-у, Босуелт-у, Волтер-у, Шатобријан-у и у другима; биће још много противречности у сразмери онога што .је непознато. Али је требало не пратити покрет књижевних студија у овим последњим годинама па не приметити: да се пол>е препирака све више и више сужава, да се област науке готове, зпања несумњивог, све већма шири, и да на тај начин оставља све мање слободе кретања, сем ако све то не измиче незнањем забавама дилетаната и пристрасностима Фанатика. Све је то тако, да се без хпмере може предвидети дан када ће се, споразумевши се о деФиницијама, о садржини и смислу дела, дискутовати само о њиховој вредности или невредности, то ће рећи о књижевним оценама. Али ће се о томе, држим, препирати увек. Данас се велики број радника труди само да добро позна прошлост. Али, шта више, и други, ватренији или радећи на врелом терену и немогући потпуно неутралисати њихова лична претпостављања, обављају, међутим, добре послове историчара и критичара. Слободни мислиоци, протестанти, католици, у свима вероисповедима има људи — а њихов број расте 'мало по мало — који схватају књижевни рад као науку, и који се строго држе употребе тачних метода. Ако остаје и поред свег тога трагова о њиховим осећајима у њиховим списима, бар се у њима налази партија имперсоналног и овереног знања, и лојалности њиховог излагања ни.је тешко за дуже време наћи полазну тачку између онога у што они верују и онога што доказују. Најзад историски дух и критичка метода умирују духове. То је један од разлога због кога ми тражимо за наше студије једну од користи које доноси собом научна активност. Она садржи, иознато је, један принцип умнога јединства. Нема народосне науке: Наука је човечанска. Али исто тако као што тежи да сгвори умно јединство човечанства, наука такође конкурише да одржи или васпостави интелектуално јединство народа. Јер, као што нема науке немачке, па ни