Prosvetni glasnik

ч 536

ПРОСВЕТНИ ГДАСННК

добро схватили какво објашњење шш разумели смнсао једне речи или једног места у књизи. Незгоде немачких и аустријских ироФесора нри иредавању Француског језнка по директној методи долазе из три раздога. Најпре, из претрпаности разреда: док Француски ирописи за гимназије утврђу.ју максимум ђака за часове живих језика на 25, немачки неоФидодози су срећни кад немају више од 40 ученика. Затим, нетреба заборавити да немачки, а често и аустријски проФесори, мора.ју да предају иоред Францускога и енлески језик, и да су приморани свакога дана тричетири сата, често једно за другим, да говоре оба страна језика, обраћајући највећу пажњу на речи и обрте које употребљују сами и којима се служе њихови ученици. Најзад, и нарочито, две трећине ироФесора живих језика у Немачкој и Аустрији знају те језике више теориски него нрактично, и не ретко се виђа да се писци каквих врло добро израђених Француских граматика, које изгдеда, иоказују нотпуно познавање Француског језика, изражавају Француски споро. тешко и не без грешака. ПроФесори немачки и аустријски и сами то врло добро увиђају; а.ги кривица за такво стање ствари не лежи ни мадо до њих, но до начина на који се они снремају за свој позив. На универзитету за време три ии четири године које тамо нроведу будући проФесори Француског језика уче, као и код нас у Србији уосталом, не тодико модерни Француски кодико романске језике у опште и нарчито језик Песме о Роланду и Романа о Лисици. Није чак сигурно да су сви нроФесори универзитета у стању да своја предавања држе па Француском. Отуда пракгично знање модернога Францускога и не игра главну улогу при полагању државнога иснита. Истина је да поред проФесора има и по један лектор, који треба да руководи практичним вежбањима, али се он не надази на свима универзитеттима, и уз то због мале награде тај посао није увек поверен људма довољно стручннм. Ни одласци на страну будућих проФесора живих језика нису тако чести као што би требало. Немци су израдили оддичне књиге за своје ђаке да би им олакшади борављење у Паризу; ади једино богате вароши као ФранкФурт на Мајни и државе где се живи језици јако негују, као Саксонска, шаљу стално своје будуће проФесоре у Француску. И у Пруској се дају стипендије за оддазак у иностранство (до 1500 марака годишње), ади их готово увек добивају наставници који су у служби од пре десет-петнаест година; ирошле године је буџетом било одређено на ту сврху 28000 марака. Кад се неки пут деси да који проФесор хоће да иде на страну о свом трошку, онда треба најпре да добије одсуство, које се не даје увек због оскудице у проФесорима живих језика, а често и да плаћа заменика од своје плате. У Аустри.ји