Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛХУРА

537

стипендије се дају по каткад пре испита, али чешће иосде, и нису веће од 1000 круна; одсуства се допуштају доста лако. Кад се зна колико је потребно, пре него што наставник почне да предаје један стран језик и пошто га је најпре темељно проучио у својој отаџбини. да проведе бар једну годину у земљи где се тај језик говори, и да одлази после у њу сваке две-три године, да га не би заборавио брзо и течно говорити и да би се ослободио грешака које је немогуће не примити у додиру с ђацима, онда ће се разумети кодико је тешко немачким и аустријским неоФилолозима да говоре искључиво Француски. Што се тиче граматнке, њој 'се обраћа доста велика пажња: у Немачкој, она се учи бар у шест разреда у реалним гимназијама, у седам разреда у реадкама; у Аустрији, исто тако, шест година у реадним гимназијама, седам година у реадкама. У Француској у настави страних језика раздикује се три периоде: једна (прве две године), граматика и изговор; друга (идуће две године), граматика и речник; трећа (посдедње две године), читање писаца. У немачким и аустријским шкодама нема те поделе, иди, ако би је и било, трећа периода могла би се резимисати речима: граматика и читање писаца. Граматика се сматра као средство да се постигне циљ важнији од ње, ади као средство које је важно само по себи, пошто представља основне законе о природи језика и пошто, према томе, доприноси образовању духа. И отуда се, из године у годину, учењу граматике покдањапо гимназијама све више времена. Разуме се да примена ове методе зависи, у појединостима, не само од карактера наставника и од његовога знања језика него и од способности ученика, а исто тако и од природе завода у коме се језик предаје. Тако, кад се пређе у Немачкој с гимназије на реадку на пример, опазиће се брзо да, ако је метода наставе иста у главном, резултати који се жеде постићи раздични су. То, у остадом, траже и сами програми, који одређују као циљ наставе Француског језика у гимназијама: „разумети Француске писце из три посдедња века; помадо говорити и писати", док за реадне гимназије и реадке прописују: „вежбати ученике да говоре и пишу", додајући још за реадке „темељно познавање граматичког система." Отуда се, у гимназијама, конверзација готово увек занемарује или чак потпуно жртвује, и гдавна се пажња обраћа граматици" и објашњењу текстова. Питање је да ли се тиме не оставља на страну баш оно на чему би се требадо највигае задржати. Истина је да проФесори живих језика, у гимназијама, имају сувише мадо времена и покаткад, још и данас, не знају довољно Француски да би могди постићи исте резултате као њихови другови по другим заводима; истина је, исто тако, да они треба да спремају своје ученике за задатак који се тражи од њих на испиту зредости а који није самостадни састав. Али ипак, кад се помисди да се у гимназијама 36*