Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

1205

Сем тога нарочито сам пазио да: 1°. Никад поступак, који је требадо употребити ?а извршење операције, не буде показан пре, но што је дете схватило размишљањем природу те операције: корак емпиричког механизма пре доказа. Иредстављање лостоји увек било резолутно и аналитичко згодном приликом саједним малим проблемом, било експлпкативно и дедуктивно у случају, кад може користити директно поступак, који је служио за оснивање бројања. На пример, задржавање у сабирању вишециФраних бројева може да се објасни на тај начин што редови истога ранга иду заједно и да њихова нумера реда треба да се слаже да би се прешла граница првог реда. 2° Никад апстрактпа деФиниција операције није била ФОрмулисана пре њеног изршења, или она је била преведена на обичне термине наслучај проблема, који се поставља. (На пр. Одузимањем се тражи: „колико има, колико се одузима и колико остаје"). Ја чак мислим да се може бити без тешкоћа са ових теоријских деФиниција чим је закон сваке операције схваћен у својој примени. 3°. Ниједан технички израз математичког језика не би био употребљен за дуго време. На пр. именитељ једног разломка није био имеиован, он је само цифра, која означава колико има одсечених делова од целог; као што је и бројитељ друга цифра, која означава колико се узима ових делова. Захваљујући овој иростоти и овој говорно.ј подесности, ниједан израз не остаје лишен смисла; више вреди привремено употребити једну разумљиву перифразу. него једну кратку тачну реч, али често неразумљиву за децу. Додавање, представљено као целина најире би било за дуго вршено на прстима. Мисао, која доминира, била би допуњавање. Дете би бројало ночев од првог датог броја број јединица, које је требало додати, те би дошло до другог броја; или боље: оно ће додати ове јединице и именоваће број добивен овим додавањем. Одузимање, схваћено у почегку као случај враћања од већег броја мањем, било је извршено бројећи у супротном смислу број јединица, који образује разлику. Први корак и изналажење овога средства за одузимање појављују се код детета (4 год. и 10 месеци) без прегходног упућивања. Мало доцније чак усавршена доста обешењачка вештина, да оно на свој начин групише прсте да би добило одмах саевпм тачне резултате. Одузимање се потом иредставља као директна примена додавања, кад се остатак сматра као сабирак и дода мањем броју добије се већи број, другим речима, разлика значи неједнакост једног од ових бројева према другом. Овај начин за схватање одузимања објашњен је једним вежбањем са суима, од којих је један део изгубљен па поново нађен: „Налази се колико је свега било суа, кад се број изгубљених дода броју остатка, остатак се налази кад се одброји број изгубљених 79*