Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

1207

статује њихову идентичност и на тај начин је наведено да прими идеју о пронорцији. 5°. Ако се узме једна група делова, затим друга. па трећа и т. д. и ако се све оне саберу, налази се цело. Дете примећује да нема места мењати број, који означава степен дељења (именитељ) за време док се сабирају бројеви делова (бројитељи). Само и без устезања (признајем да је било и мадо изненађења) после читања збира делова: 2 3 12 — -)- Ц- — -ј-Ш®8дете каже: .То даје један". Запитано, да то 8 о о о један деФпнише, оно одговара: ,Један то је сасвим цело". Основна теорија раздомљених бројева била је, дакле, схваћена јер детињи дух не би никад изгубио из вида почетну јединицу схваћену као цело, помоћу извршених нромена са подељеним деловима овог целог и комбинација ових делова међу собом. Идентичност основне речи не престаје бити стална, што је дете превело закључујући: „то је једно исто." Сама операција дељења није била још Формално извртпена; чланови: дељеник, делитељ, количник, остатак нису тако изговорени, али њихова улога није била при том ни мало друкчије изражена. Дете је врло добро разумело згодном приликом проблем дељења; да димензије делова варирају према броју нодела; да, ако даље треба делити даљи број, који каже у колико делова треба делити цело, постаје већи; или, ако је остао непромењон, да се део сваког смањује док не постане један једини део. Јасно се види, да у томе има једно питање из нропорција и решава проблем поделе 12 бонбона на 2, 3, затим на 4 и напослегку и на 12-оро деце: али оно још није прешло ову примену, да би се подигло до саме теорије оперисања. Аио се ради са малим бројевима, дељење је постало очевндна истина, једна врста дељења но расуђивању. Мали сличан проблем (16 делова разделити на три лица) наводи дете да прими појам остатка у случају, кад делитељ није тачна мера дељеникова; ова.ј остатак био би представљен било као остатак на расположењу, било као додатак, који би требало додати маси * * * Било би доста сујетно рећи, да би се нрипремно математичко посвећивање, ко'е сам покушао да остварим код моје деце, могло дотерати до алгебарских принципа. Мсђутим, нешто аналого томе било је врло успешно ностигнуто и схваћено код старијег детета (дете је имало б год., раније посвећивање 5 1 /, месеци) као један мали проблем губитка и добитка у игри, Два играча су имали подједнако суа; обојица су заложили у игру по један цео. Један је добијао, а други је губио. Дете је испитивало колики је однос губитака и добитака, кад има почетну суму сваког, затим има приход сваког, приход једног