Prosvetni glasnik

506

просветни гласник

вога парода. која често хрпжи, да иоједпнп крајеви понешто и жртвују радп опште корпстп. Има и таквих ирилика, где појединад у свом месту не би могао развитп потпуно своју снагу, иа п то је на штету народнога напретка. И распоред интелигентних снага има своју економију. Да је ограничавање стипеидија на породицу, место, жупанију итд. од штете, јер да тиме не само да не долазе до њих најспособнији, него се новац често и бесцил.но иотрошп (када стипендисте после више година нровлачења најзад зачадну и нп до чега не дођу), има Пушибрк потпуно право. Али се ииак не бих могао сложити с Пушпбрком у одређивању способностп ученикове. Пушибрку су ту алФа и омега сведочанства, т. .ј. врло добре и добре (према нашему одличне и врло добре) оцене. Од довољпих (т. ј. добрпх) оцена зазире тотико, да тражи, да се одузму стипендије ученицима, „чим у пауци „„иопусте" 1 ', и на крају године покаж) сведоџбу, у којој су калкули помешани са довољним калкулима". И ми се, на жалост, у Србијп п сувише много везујемо за оцене у одређивању благодејања. Али ја мислим, да су оцене установа гаколска, која је осуђена на смрт, п која је сада на белом хлебу. Оне ту судбину заиста и заслужују, јер су многа зла учиниле. Оне су учиниле толико много превара као може бити ни једна друга установа. Колико су пас пута преварили у животу одлпчни ученици — у рђавом смислу, и колико су нас пута преварилп слабп — у добром смислу? Не може бити сумње, да је један ученик с једном или двема одличним оценама и с впше добрнх, па чак и слабих оцена бољи од маогпх (пе свих!) ученика с одлпчним и врло добрим оценама. Он може показивати извесну једностраност, даровитост у једном правцу, којом може врло далеко дотерати, док многи одлични ученици не показују јаче запнтересованости ни у ком правцу, п у животу остају у свему на осредњој мери, па и исиод ово. Не греше се о птколу онп, који су „школом нозадовољни", него се школа греши о њих, и школа треба да се ре®ормује у томе правцу, да п ове способне незадовољнпке задовољи. Када се то изведе, онда се нећемо морати бојати, да ће стипендије добијати „неспособни", и, гато је још главније, школа уопште неће више упропагаћавати оно имање, које је најскунље међу свему, чим располажемо т. ј. духовно добро, даровитост, него ће га развијати и унапређивати. ПроФесор, који је учио математици генијалнога филолога ВолФа, веома би рђаву услугу учинио немачком народу, да пије пустио ВолФа, да свргаи гимназију. Али оваки прнмери као да су много ређи од противних. Пропуштања додуше има, и то, по мом мишљењу, и сувише, алп се пропугатају већином они, који нигата не показују, а не „незадовољницн гаколом", којп се у једном правцу одликују. Ово одликовање иостаје за ове коб, јер многп учптељи мпсле, да бп они моглп исто тако напредовати п у њиховнм предметима, али да неће, п осећају то као запостављање својих предмета. — Јогп се впше супротим Пугапбрку, што је без милости према . „старим гресима". Њему пије доста, ако је ученик сад врло доброг учења и владања, пего тражи, да је и пре такав био, и вели, да ученик није за стипепдпсту, ако је „у нретходним разредима био оцењиван са голим калкулима", па чак „бпвао и кажњен". Међутим ја бих баш оваким ученицима, који ноказују тако самоваспитавање, пли у којих се истом постепено развија све то јача заинтересованост за науку, дао првенство пред свима другим. А треба се сетити, не сетити него никад не заборављати, да је и највећа добит спасти дугау, која је била изгубљена, и да нам је ту поуку дао онај учитељ, кога називамо божанским.