Prosvetni glasnik

ПРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

ћ05'

износи у прегледу стипендије у Угарској, — нажалост и опет не потпуно, али је тиме указано на један врло важан задатак, који треба што пре решити. Ако је овај задатак може бити и лак, он је ипак зато врло потребан, и сваки народ као и сваки део народа, треба пре свега да упозна своје стање и своје прилике, и да према њима иодешава рад на евојим даљим задацнма. Што је Пушибрк отпочео, то треба сад што пре и довршити. Пушибрк је нашао, да за Србе нравославне вере постоји фонд од нреко четири до нет милиопа круна, те да би се према томе из тога Фонда логло школовати око две стотине народних стипендиста, који би иросечно добијали ио хиљаду круна годишње. По Пушибркову мишљењу тај је фонд за оне прилике довољан, поред осталих и из тога разлога, што „наш народ жалостан у овим крајевима бројно опада". Али на срећу овој се тврдњи супрото последњи статистички подаци државни, Срби су почели врло лепо бројно напредовати, и ако се буде што озбиљније радило на условима, који одржавају напредовање народа (хигијена, обавезна настава, старање, да се омладина фнзички п морално очува и одржи, осигурање, — ово су сви услови, других нема, који се не би дали под ове подвести, али ове све треба одрагати), то онда пе морамо очајавати, да ће нам тај део народа пропасти. Није. тачна ни Пушибркова тврдња, да народ без иителиганције није народ, и да се само интелигенција броји, а не прост народ. Народ чини и интелигенција и пук, и када се интелигенција истроши или и одроди, онда се њезини редови попуњују пуком, као што се иуком и у редовном напредовању ироширују. У пуку живи здрав народни инстинкат, и стога је Русо и рекао: с'е8<; 1а сатра§пе 1а па1доп (села су народ); у пуку је резервоар спаге народне. Што пак наша интелигенција брзо пропада, томе ће бити и други, дубљи узроци. У утакмици се с напреднијпм народима изједначсње не да постићи с једне генерације на другу, борба та тражи великпх жртава и издржати се може само, ако се иотрошња снаге стално накнађује из снага резервоара. Пушибрк тражи, да се стипедисте васпитавају у српском и у православном духу (т. ј. да ноходе вероисповедне заводе или се бар школују у оним местима, где има Срба и православних свештеника), и да цосле свршетка својих студија и остану у крајевима. којих су се новцем школовали. Тражња, да српске стипендисте треба да остану „Срби до гроба", сасвим је природна, и аисурдно је замислити, да је жеља њихових добротвора могла бити друкчија. Али у наше доба потребпо је и ту једно ограничење или управо једно нроширење. Све су наше стипендије у Угарској остављене за Србе православне вере. Нека је то некада и било нотребно, када је православна вера била у опасностп а с њом и Српство, дапас то не само да није више потребно, него је баш штетно. Данас више не можемо и не смемо идентиФиковати српство и православље ни у оним крајевима, и крајње је време, да се не отуђују и не искључују из народне заједнице у Бачкој Буњевци, који нису нити могу бити нпшта друго но што смо и ми сами, пити они чланови нашега народа, који су често п случајно, у другој вери рођени и одрасли. Где год је дакле могућно, треба сад већ расписивати стипендије за Србе, без обзира на вероисповест, а у интересу је народном, да се то убудуће доследно спроводи. Захтев је, да стипендисте остану у својим крајевима, у главном оправдан, али нити се може нити га треба сироводити у свима случајевима. И сам Пупшбрк иаводи, како поједина места могу дати впше интелигенције, но што им треба. Осим тога се ни лична слобода, слобода кретања, не може ограничаватп. А уз то долази и потреба читапросветни гласпик, I ки>., 5 св., 1913. 35