Prosvetni glasnik

570

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

иа редовном часу. Нема одређене и убрзане прогресије и отуда је све понављање и тапкање око једне исте ствари. Кад каква декција изг.хеда и сувише набацана, претешка, погледајте изближе да ли није случајно рђаво компонована, да ли јој можда недостаје реда и метода, и да ли не би, можда, са истим градивом, али боље срочена, посгала проста и јасна. Са ког су разлога тешке наше лекције тако сиромашне и готово прекриљеее васпитном бедом ? Са тога, што се, најобичније, наставник не занима тим да се удуби у предмет градећи себи тако закон за докаЈИвање, да износи поставке и тврђења да се напредује; градиво лекције остаје затворено у опшностима и називима, то граднво није развијено. Ионека лекција из морала, истина, у правилним је Формулама, које су пуне смисла изначења, али те Формуле ви не об.јашњавате. Ако не разби.јете кост, како ће деге доћи до сржи. На пример лекција, у којој се говори о климату. Наставник се ограничи да поброји каквих климата има и да на иарти означи где и какав к.шмат влада. Али објашњења, разлози зашто је овде оваква а тамо онаква клима, о томе ни помена. „За што" „како 1 - у овој лекцији и не постоје. Нроста настава? Не већ догматичка и без икакве лепоте. Дешава се такође да лекције којс би требпло да буду избор најосновнијнх појмова, да су оне у неку руку скуп интересантних али споредних појединости, којима се тачно сакрива оно штојебаш требало истаћи и што је требало да вреди. Последњих дана слушао сам две лекције које су говорене пред доста великим ђацима: једна је била о вину у којој реч врење није ни дотакнуто, а друга о новчапици, при чем опет није ни речено да она гласи на доносиоца. Или се — што .је још обичнпји случај — губи време да научимо ученике ономе што је њима већ врло добро познато. „Видим да ово знате врло добро, рећи ће .један наставник својим ученицима у вишем разреду оеновне школе, кад је држао час из граматике, и то је био чак један опробан и искусан наставник — видим да знате, али ипак сматрам за потребно да вам ово још једном поновим". Са овим се веома греши. Приличније би било, чини се, понудити гостима ко.ји имају добар 'прохтев снажну храну. Збијене лекције и које хране једино приличе ученицима које хоћемо да васпитамо, а не да забављамо. Јер, на крају крајева наша је дужност да иодижемо. „Вештина настављања, пише Јп1ез 8наоп, не састоји се у томе да се спустимо на ниво своје аудиторије, већ да је подигнемо к себи." То је нотпуно оправдано, јер треба увек свога ученика да држимо мало више изнад његозога нивоа, како би га нодстакли и упутили на напор. Ако доиста од «тране ученикове не постоје координисани и стални напори, нема нравог васпитања. Кад нам се препоручује да будемо на домашају дечјем, не тражи нам се да испразнимо програме са њиховом супстанцом, већ да