Prosvetni glasnik

890

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ИГРА УЗ ПЕОМУ И ДРУШТВЕНО ИГРАЊЕ Мина Радавил — Хамбург

Кад сам наумила да пишем о томе како стоји дете према игри уз песму и друштвеном игрању, сасвим сам свесна тежине тога задатка. Дође ми као да сам се навезла на пучину, сневајући и гледајући у духу далеки циљ, док су ми пут и вали незнани, чула ми, пипајући, траже пута и осећање ме води. Осећам како се у мени таласају гледишта и мишљења. Али, и то је оно што је добро, она живе и хоће да расту, да успевају, те и ако сад не могу да пружим кристално јасне и чврсте иогледе, ваља нам помислити да смо се задесили да живимо у једном пролећу, у доба ницања и клијања нових погледа и нових захтева у васпитању. Ако се и нама, као што је то по себи разумљиво у „столећу детета", па, дакле и у овој књизи, чини; да је дете највиши закон , то нам овде ваља да проучимо како се дете, својим осећањем и мишљењем, евојим хоћењем и делањем држи према игри и друштвеном игрању. Оно и досада су деца имала и игре и играња; слали смо их на часове учитељу играња или у школу, педагозима који су им, ради промене и увесељавања, између осталих игара допуштали и да поиграју — али, ми смо деци све давали и она су од нашег ауторитета узимала што смо им ми давали. И са играма и играњем радили смо као и са осталим васпитањем: оно што се нама, нашем разуму чинило добро, оно што је обичајем и навиком ушло у ток, томе смо децу и учили. Али, овде готово бих рекла да бисмо требали сасвим да иреокренемо те да ударимо путем који ми се чини природнијим: од дечје природе да пођемо ка игри и друштвеном игрању, те да видимо шта њему може бити игра уз несму, а шта друштвено играње и како нам се ваља управљати, ако хоћемо да смо праведни према детету. Тада ћемо на игру и на играње гледати сасвим другим очима, обоје ће се мењати и развијати и по облику и по значају. Оно и „школска мудрост" и педагошке тежње прошлих деценија створиле су нове дечје игре. Али да ли су те игре биле доиста дечје? Зар се деца сама нису увек враћала народном благу, очуваном изстарина? То би требало да нам отвори очи, те да увидимо да играма и играњем које смо сами измислили за децу, нисмо дали дечјој природи ништа прикладно. Деца живе у дечјем свету у коме неће сама да зидају и да граде. Зато нам при преношењу игре и игара из једног доба у друго морају деца помоћи: игре и играња њихова су првобитна својина. Није довољно само ископавати из прошлости оно што је била радост у игри и играма