Prosvetni glasnik

„ ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

способноети, да се ма који одсвиран или отпеван тон тачно одреди по висини или да се ма који тон („нота") непосредно тачно одсвира и.ш отпева. Међутим, представе иаи слике сећања појединих тонова су, као и све слике еећања, нејасне, неодређене и несталне. Оне нису никад, као што се раније мислило, верне репродукдије или копије стварних (чулних) тонова, а што то често изгледају, долази отуд, што у њиховом стварању играју важну улогу кретања гласних органа, што ее у извесним границама врши „унутрашње певање". Способност за репродукцију одн. поновно упознавање тонова испитује се упоређивањем једног тек минулог тона са једним садашњим тоном од исте или мало различне висине. Та способност зависи, на првом месту, као и за све остале психичке садржаје, од времена које између једног и другог тона протече. Интересантно је поменути, да су код многих људи осећаји и представе слуха тако рећи обојени (аи<1Шоп со1огее), јер се истовремено с појединим шумовима, тоновима или сазвуцима тонова јављају осећаји боја Ти секундарни осећаји или саосећаји (синестезије, синопсије) зову се фотизми и јављају се у вези често и с читавим музичким комадима, не само с појединим тоновима и гласовима одн. речима. Јасни тонови изазивају у главном јасне боје, али нарочитих правила нема (једноме је нпр. глас а црн, другом плав) итд. Способност упоређивања различних тонских одсгојања (не само музичких него и немузикалних интервала) по њиховој апсолутној вредности — споеобност, која је свакојака играла важну улогу при ограничавању музичких интервала — испитивана је познатом психофизичком методом средњих постуиности. Тим испитивањем је угврђена наша способност, да понека одстојања у извесним границама (највише у обиму две окгаве) скоро са свим тачно делимо, т. ј. да нађемо тон који је и објективно у физичком смислу, тачно или скоро тачно у средини. На тој способности оцењивања једнаких апсолутних интервала почивају извесни музички системи (нпр. јапански систем, који не почива на консонанци и дисонанци, јер у његовој о^тави нема квинте, терце итд.) У области око с 5 (4176 треп.) тонови се чују као нижи (често за читав тон) него што су у ствари. За то се ту говори о „нормалном погрешном слушању". После октаве је још код Грка био најважнији интервал квинта; помоћу ње су у старим — т. зв. квинтним или Питагорејским — скалама добијани и остали ступњеви. Еварта н. пр. добила се, кад се за један квинтин ппгервал вратило од октаве натраг ка прими. Прима, кварта, квинта и октава су основи, на којима су подигнуге и модерне скале, које су се развиле из средњековних црквених, као што су се ове развиле. из грчких скала. Само се у модерним скалама тонови одређују по принципу трозвука или тројног акОрда, као што га нпр.