Prosvetni glasnik

199

полазни тон, зове се његовом октаволг. Октава једног тона односи се дакде према њему као 2 :1. Скоро исто тако су слнчни са једним тоном и они тонови који имају 3, 4, 5 (итд.) пута вшне треперења од њега, дакле они који се према њему односе као 3:1, 4:1, 5:1 итд. Октава је најпростији однос два тона и за то су два тона најсличнији онда, кад је један октава другог. Ади у границама једне октаве, т. ј. између два тона од којих један има два пут мање треперења него други. има још врло много тонова. У физпчком смислу сви су ти тонови бдижи првом, полазном тону него његова октава, ади су психодошки мање слични с њим. Али међу њима, опет, има тонова чији је (бројни) однос према првом тону такође врло ирост, те су и они с њим више или мање сродни, складни. Како историја музике показује, ти односи, ти различни ступњеви у границама једне октаве су тек постепено нримећавани и у музици уиотребљавани. Чак нијо бпло лако ограничити ни саму октаву, т. ј. наћи једном тону најсличнији тон. Јер (по Веберовом Закону) могусједним тоном изгледати подједнако слични више различних тонова, чије су разлике само и сувише мале, не достижу величину прага разлике, те зато за нас нису приметне. Одавно се у музици између једног тона и његове октаве разликује јо1Н 6 ступњева: октава је према томе (рачунајући и први тон одн. први ступањ), као што јој и име казује, осми ступањ. После октаве најсроднија .је с једним тоном његова квинга, т. ј. пети ступањ у музичкој скали. Тај пети тон (д) стоји према првом (с) у односу као 3 :2, т. ј. има за половииу треперења впше од њега (3:2 — РД). Према томе тај тон у физичком погледу лежи у средини музичке скале, јер као што од првог тона има за половину више, тако од његове октаве има за иоловину мање треперења. После квинте долази кварта, четврти тонски ступањ или однос четвртог тона у музичкој скали (() према првом. У физичком погледу тај је однос 4:3, т. ј. кварта једног тона има једну тпећину треперења више од њега. За тим долази велика терца (5:4=1 '/Д па (ведпка) сексга (5: 3), итд. То су т. зв. ириродни иди (математички) чисти интервади. Међутим, они — осим октаве — у музици нису и не могу бити математички чисти, јер то зависи од наше осетљивости за разлике у интервадима, т. ј. од наше способности да одређујемо музички интервад два тона. А иепитивање те способности — т. зв. редативног сдуха показује, да се од чистих интервада једни (нпр. мада терца) смањују, а други (нпр. ведика терца) повећавају. Скдоност ка повећавању интервада јавља се нарочито при истовремености тонова, док се њихов однос тачније оцењује, кад сдедују један другом, јер се онда (теже иди никако) не стапају. Да је октава за оцењивање најнеповољнији интервал, јасно је из раније реченог о ограничавању октаве. Много ређи него редативни сдух је т. зв. апсодутни сдух, који се састоји у