Prosvetni glasnik

ИАСТАВА И КУЛТУРА

209

првом степену. Остади су сродни индиректно. Два су тона нпр. сродни у другом степену тј. преко неког заједничког трећег тона с којим сваки од њих консонира, док су између себе дисонантни (нпр. с и & су консонантни ггреко д). Тоје једна од новијих теорија (ШтумФова), која је без сумње најтачнија (К. ЗШтрј". ТопрзусШодге , ВД. II, 1890, § 19!.). Старије теорије (нпр. Ојлерова) објашњавају скдадност тонова (консонанпу) несвесним бројањем ил.и несвесним схватањем простих, правилних бројних односа међу тоновима. Хелмходцова теорија наглашује нарочито значај њихања за дисонанцу: величина или ступањ рапавости, коју њихања изазивају, одређује величину дисонанце. Еонсонанца пак почива на директном сродству сазвука (а не простих тонова као по ШтумпФовој теорији): два основна тона су у толико сроднији, у колико су им више делимичних тонова заједнички, Консонанца је дакле сдичност два основна тона која почива на заједници или подударању њихових горњих тонова. У дисонанци нема те сличности (никако иди врло мадо), као што у консонанци нема (иди има врдо мало)"њихања. Мођу тим, новија истраживања (ШтумнФОва) су показала, да има дисонанце и без њихања и њихања без дисонанце; за то Хелмхолцова теорија није тачна. Још једна врдо важна раздика постоји међу консонанцом и дисонанцом: то је раздика у осећањима, која оне у нама изазивају а на ко.јима почива музика. То су естетичка осећања: допадање и недопадање. Еонсонанца је, може се рећи, у главном пријатна; она изазива допадање, осећање хармоније (због чега се и сама консонанца назива хармонијом); дисонанца је у гдавном непријатна, изазива недопадање, осећање дисхармоније. У кодико је консонанца јача, у толико је нријатнија: консонантни акорди су у толико пријатнији, у колико више чине једноставан утисак, утисак цедине, јединства т. ј. у кодико је стапање потпуиије; и обратно. У музичком по. гледу се и дисонанце објашњују консонанцама, конеонантним акордима. Данае се све скале одн. сви медодијски тонови, као што смо већ казали, заснивају на тоновима консонантних (Виг- и Мо11-) тројних акорда. Акорд Је сазвук од најмање три различна (по висини) тона прибдижно исте јачине. Тројни акорди могу бити и консонаптни и дисонантни; четворни акорди су увек дисонантни. Дисонантни акорди постају из консонантних. Дисонанце су сазвуци, сазвучавање или истовремено зазвучавање две или три консонанце. У психодошком иогледу то је тачно већ и у том смислу, от.то је сваки привидно прост тон, као што смо видели, у ствари једна консонанца, један консонантан сазвук, јер се потиуно стапа са својим горњим тоновима. У музици се истина не мислп на такве једнозвуке, већ на трозвуке, на тројне (1)т - - и Мо11-) акорде, на којима сви остади акорди иочивају; али већ у поједином тону, у једнозвуку (одн. у његовим

V

14*

Ч