Prosvetni glasnik

СЛУЖБЕНИ ДЕО

165

Изузетно, власннк може бити впше пли мање законом ограничен у своле ираву располагања, случајеви које ми пемамо овде да набрајамо. Може бити, ио изрсчном одобрењу законодаваца, и ограничења нрава својпне самом вољом поједпнаца, као што је случај код породичне заветине или Фидеикомиса 465. Грађ. Зак.). Али, изван изречне законске одредбе, не може се, прплпком нреноса својине, био тај нренос теретни или доброчнни, уговорити да прибавилац ствари не може овом располагати. Таква клаузула била бп нпштавна као протпвна осповном карактеру својине, била бп, другим речима, ништавна као противна јавном норетку (§ 13. и § 538. Грађ. Зак.). Као што смо и горе нриметнли, законодавац је једпнп надлежан да ствара разне врсте субјективних права, власт коју појединци немају: нраво но коме би прибавплац једне ствари имао само шз тх^егкИ и шз ГгиепсИ, а без 1из аћи(:епд1 које нико на њој не би имао, било би такво субјективно право за које Грађански Законик не зна, те због тога не бп могло пи иостојати. Правни посао. ако би то био зажпвотни досао, био би ту ансолутно нипуаван, он не би ностојао, и право којо су тим послом странке желеле створити пс би било створено; а пошто, нак, странке нису имале пи намеру да на прибавиоца пренесу нраву својину, то би онда из тога проистекла та последрца да би својина остала и даље код отуђпоца, а прпбавилац би евентуалпо имао, према овоме, само она тражбена црава која могу проистећи из нравних послова ансолмно нпштавних 1 . Што се, пак, тиче завештења (тестамента) и уговора на, случај смртп, могло би се, а на основу §-а 474. Грађ. Зак., узети да клаузула, која би била у завештање или уговор унесена, да наследник одпосно пснорукоиримац (легатар) не може паслеђену плп исиоручену (легирану) ствар отуђити, и не постојп, тако да се, и поред те клаузуле, наследнику или пспорукопримцу призна иотпуно право својине на дотичној ствари. Разуме се да ми овде не мислпмо на случај Фидеикомиса за који постоје нарочите одредбе у Грађ. Законику 2 .

1 То је право на накнаду штете, ако су, наравно, за то испуњени сви услови које је закон прописао. Штета, иак, у том случају била би штета аквилшанека а пе уговорна. - То је опште иачело у приватном праву културних држава да, код својпне, не може бити ограничења у иогледу права располагања, начело потпупо разумљиво када се имају у виду индивидуалистичке и матерпа.шстичке тежње у друштвеноекочомским односима: како се те тежње могу остварити помоћу утакмице и што слободнајег и лакшег промета (циркулације) добара, то је сасвим појмљиво што сопственик мора бити неограничен у свом ираву располагања добрима која му припадају, та неограничепост доприноси знатно речепој слободи п лакоћи промета, док би, наиротив, промет добара био веома ослабљен, ако би се могла пуноважно установљаватп ограничења у праву располагања код својине. Ове консидирације се истичу и против инстптута Фидеикомиса, због чега су извесни законодавци, као што је, нпр., Француеки (В. ВаиЉу-ВасапШшпе, Ргесгз Ае Агогк стИ, 1. II, р. 454 е! 8шу .), унели, код ове врсте завештања, веома знатне рестрикције. Питање може бити само то да ли би, код заживотних правпих послова којима би се прпбавилац ограничавао у своме праву располагања, требало узетв да је такво ограничење противно јавном поретку не само у погледу трећпх дица већ и у погледу странака уговорнпца, тако да би се дотпчнп иравни постао сматрао у ошпте као апсолутно нпштаваи (шех1з1ап(;), и е§га отпез и т(ег рагЈез, п.ш ће се он сматрати као иротиван јавно11 поретку само у погледу трећих лица, тако да би, у односима странака уговорнпца, био иуноважан, са том, паравно, резервом да би он, и у границама тпх односа, могао произвести само правно-тражбеиа а не правно-стварна дејства, питање којим се ми овде, разуме се, нећемо бавити. Приметићемо да је овај последњи систем усвојен у Немачком Грађанском Законику, који се у § 137. изражава овако : „1Не Ве('и§ш88 гиг УегШ§ип» ићег еш тегаизвегИсћев Кесћ1 капп шсћ! <1игсћ ВесМа^езсћаД аиа^езсШоазеп о<1ег ће-

/