Prosvetni glasnik

својим дугим трајањем, не уииштп, иа дотичном нредмоту, сво.јииу. Када се има у впду ова тежња, изгледа нам да је горња пптерпретација, с об-. зпром на стилпзацпју спорне одредбе, ппак екстепсивка: нама изгледа да је тачније узети да бп, у овом случају, ужптак трајао само дотле док не би изумрли сви члановп породице који су иостојали у времепу копститу-Ј исања ужптка, што ће рећи да тај ужитак не би могао нп уколпко прећи на наследнпке. Инак овај аргуменат, основан на жељи законодавчевој да ужитак не треба дуго да траје, није довољно конклудентан за тврђење да у „Протоколу Прит .јажанпја" не ваља вндети никакво конститупсање ужитка у корпст Прњавораца а на земљама манастира Каленнћа, тврђење које бп било мотивпсано тиме да, по том „Протоколу", нородице Прњавораца имају ужитак на манастпрским земљама не само у границама §-а 392. Грађ. Зак. — ] а те смо границе горе видеди — већ би га, шта више, имале а<1 тбпШш,. док год оне трају, а тако дуг ужитак не нредвиђа Грађ. Законик. Овај аргуменат, понављамо, не би био конкдудентан стога што § 392. Грађ. Зак. дозвољава и такве ужитке којп могу трајати много дуже него што је случа.ј са ужитком установљеним у корист једне иородице, а то се види из ноеледњега става истога иараграФа у коме имамо оваку одредбу: „Ако ли је дана (— то јест лична службенсст —) једној задрузп или ошитини, онда таква траје. докле год иста задруга пли општииа постоји". Нарочито могу трајати дуго ове последње личне службености, пошто п саме општине дуго трају. При свем том није сигурно да је „Протокол Притјажапија" мислпо констлтупсати службеност ужптка у корпст Прњавораца, иошто, као што смо то већ видели, такав ужитак пе бп могао бити подведен ни под један став § 392. Грађ. Зак., специалпо не би могао бпти подведеп под онај став тога §-а који се бави случајем када је ужитак установљен за све чланове извесне породице: мп смо, збпља, впдели да, у овом случају, ужптак се гасп када пзумру свп чланови који су постојали у трепутку конституисања ужитка, односно, ако би се усвојпло оно друго тумачење ове одредбе које смо горе навели, када изумре друго колено тих чланова, а међутим, по „Протоколу Прптјажанпја", ужитак нојединпх породпца прњаворачкпх имао је престати тек онда ако бп оне сасвпм изумрле, што значп да се тај ужитак преноспо на сва будућа колена тих породица, што је, сумње нема,случпј много дужега ужитка него ужитак који предвиђа став трећп §-а 392. Грађ. Зак.. А ако би се, пак, узело да смо, ипак, овде у прпсуству права ужнтка, онда се мора узети да је Височајше Репгење, пзузетно од §-а 392. став 2. Грађ. Зак., створило једап парочитн случај ужитка, нарочтто са гледишта његовога трајања. Другим речима, законодавац је, по оваком схватању, донунио, код пнтања о трајању ужитка, Грађански Законпк, и то у посебнам односима између манастира Калепића и сељапа села Прњавора, оп је, случајпма трајања п престанка ужитка пз §-а 392. Грађ. Зак., додао још један, али не као општу норму већ као специални случај у односпма одређених иравних подмета (субјеката). Нема спора да овакво тумај чење Височајшега Решења није много у складу са правилом да законодавац, код стварања и регулпсања поједпних правних пнстптута, нрописује опште одредбе а не ограничава се само на извесне појединце. Затим, како би се, ако бисмо Височајше Решење протумачили на основу позитивнога права које је у време његовога доношења вредело ј