Prosvetni glasnik

СЛУЖБЕНИ ДКО

167

облежеиам, у опште располагати, ни залшвотним правним послом ни последњом вољом, нп пепосрсдпо (отуђењо) ни иосредно (задуч„ењо), гито значи да право њихово на тим земљама пијо било својина. Истиче се сааа пи гање да се зна: па какво је било то право? Из речн да су Прњавории могли исте земље „обработавати и ужнвати ; ' могло би се извести да је то било ираво уживања (ужитка. 11биз {гис(;из-а), право о коме имамо одредбе у §§ 374. а 383. Грађ. Зак.. Међутим, што би се нротивило таквом схватању то је то посматрање да је право ужитка (као и остале две личие службености, ираво иослуге, изиз — 372. Грађ. Зак., и право становања, ћаћНаИо — §384. истога Законика) веома ограничено у своме трајању, оно траје само дотле док живи онај у чију је корист оно установљепо, то јест док живи уживалац, као што се впди из § 392. Грађ. Зак. који гласи (првп став): „Службености лично т. ј. које су за лиде какво везане, престају како исто лиде умре" (в. § 913. Грађ. Зак.). Законодавац не гледа радо на личне службености, нарочито на службеност ужитка, из оних истих разлога због којих не доиугата ии ограничење у праву расиолагања коа, својино: личие службености, а сиециалпо ужитак, смета.ју промету добара и кредиту. Јер онај — претпостављајући случај ужитка — који има ужитак нема ирава да добро отуђн пи задужи; оно што он може то је да свој ужитак отуђи или задужи; али како је трајање ужитка, ако пе правно а оно Фактички, врло неодређено, пошто се не зна колико ће ужпвалац живети, то је ужитак као предмет отуђења мало корпстан и као залога веома несигуран, што зпачи да је неподесно кредтно средство. Власнпк добра. пак, може, за трајања ужитка, да отуђи илп задужи само оно што оп, за то време, пма, то јест Јиз аЂи4еп<Н, ираво које је, док ужпвалац жпви, скоро, тако да се изразимо, теориске вредности, због чога опо и не може бпти лукративаи објокат у промету добара као ни у кредиту; како уживалац, нароч:пто ако је млад и здрав. може дуго да живи, то ће бити врло ретки они који би хтели прибавити шк1ат ргорпе(,а1ет или ову узети као залогу, јер та пи(1аз ргорпеииз могла бп таква остати за све време живота нрибавиоца одпоспо повериоца, на име онда ако бп га уживалац паджпвео. Из ових разлога, као и из разлога морала, који, свакако, не налази свога задовољења у томе да један иоједипац очекује да пеко умре па да, потом, извесно добро добије потпуно у своју власт — случај који може бити у односима уживаода и власника — законодавац је перадо задржао установу личних службепости, која датира јоги из Римскога Права, што се впди из самога ограничења ко.је је он поставио њиховом трајању. То се види, такође, и из другога става §-а 392. Грађ. Зак. где стојп ово : „Ако бк службеност таква на наследнике гласила, опда у случају сумње само се првп законски наследницп разумеју". Овоме треба додати п трећн став пстога нараграФа који се овако изржава: „Ако ли па целу породицу гласи, онда се односи и прелази на све чланове исге иородиде". Објашњујући ову одрсдбу, коју су наши кодиФпкатори узели пз §-а 529. Аустр. Грађ. Зак. и која ни тамо није јаснпја (она је тамо овако редиговапа: „Баз ешег Б^атШе уегПећепе КесМ аћег §еМ аиГ а11е Мд^НеЛег (1егзе11)еа ићег"), новпји коментаристи тога Законпка веле „<1а зе 1 оу<1је 1та 4итасШ оуај § ро §-и 612. о. §. г. зато 1;ако (1а : 1а(1 озођпа з1и2поз1; рге1агШ 1та зато <1о (1ги§о^ ко1епа 21уисхћ скпоуа о1>Г1;е1ј1" (А. Кизпоу, Титас ођсети аивГпјаћоти дгаЛјапићоти гакотћи, кп .Ј1 §а I., з1г. 719.). Ово .јо, такође, рестрпктивно тумачење, и та рестриктивност долази од тежње законодавчеве да ужитак,