Prosvetni glasnik

СЛУЖГ.ЕНП ДЕО 173

тјдннмо у ннтересу саме књнге, са жељои да нх ннсцн усвоје за доцнија издања. По себн се разуме да ми не можемо иримити све њихове судове о српским писцима, али у тим стварима пе може се никада постићи потпуна сагласиост у мишљењима и у оцењивању. Прва и главна замерка је што известан број састава унетих у ове чнтанке премаша духовни видик и интелигенцију ученика, нижих разреда средњих школа, којн су још деца од десет до четрнаест година. Ми не иислимо да за ученике тих разреда и тих година треба писати њиховжм језиком или језиком којим се говори у кућп и на улицп. Ученицима се не треба спуштати но подизати пх, не говорити као они, но учити их, да се изражавају, као што говоре образовани и свршени људи како и сами једнога дача треба да говоре. ' Али и у томе треба да има мере, у свакоме случају треба да има поступности. Не треба као штиво даватн ученику оно што га сувише премаша и у коме се он неће моћп наћи. Тако, на пример, нису за ученике II разреда, децу од дванаест година, која су тако рећп јуче дошла из основне школе, саставп ове врсте: Полемична разлагаи.а Вука Караџпћа о српском књижевном језику, савети Франсиса Бекона о читању. Исто тако нису за децу из III разреда: Слоновп од Леконта де Лила, одломак из Шекспирова Краља Лира; нити за децу из IV разреда: На Крфу од Јована Дучића, Књижевне идеје српских романтичара од Јована Скерлића, итд. Гетеова балада Баук, писач као књижевна балада, нпје за децу, која га могу узетп буквално. Затим у II књизи писци су, у биограФијама и критичким оценама писаца, служили се речима које премашају децу од дванаест година, и које они нису објаснили. (На пример: „Књижевник од духа и укуса", „здрав и спгуран суд", „складне, звучне и отмене песме", „песничке Формо", „природна и дубока слика човечје природе", „људска осећања, људску мисао он је дубоко разумео а и уметнички изразио", „исповест једне племените душе која тражи утехе у вери и мисли", итд. Објатањаване су доста познате речи (као небриге) итд. а остале су необјашњење мање познате речи (као товни итд.). Писци су добро учпнили што су код извесних писаца узимали и њихове негативне стране. Али то је требало чпнити и код свију, и није добро што се о понеким писцима врло негативио судило, па су ипак унети у ову читанку која има антологијски караатер. На пример: За књижевне радове Светислава СтеФановаћа вели се да су, врло неједиаке садржпне и врло неједкаке вредпостп и показгју један једностран још несређен и не- > обрађен дар. СтеФановпћ је врло често неискреп п извештачен, нема увек снаге да се изрази и често се сувише угледа на друге!"... (Књ. IV стр. 27). И како после тога стоји да пма врле лепих песама, са мало критпчарског смисла обдарен ученик упптаће се: па зашто такав песнпк улази у ову читанку, у друштво Његоша, Бранка Радпчевића, Змаја, Јакшпћа и Војислава Илића ? Хрватској књижевности требало је дати више места, бар толико колико се у хрватским школским читанкама даје места српској књижевности. Латиницом је требало донети све нисце који пишу латиницом, а нисце који пишу ћирилпцом донети ћирилпцом. Народној књижевности дато је пристојно место, али требало је донети све родове њене (пословице, загонетке, лирске песме итд.).