Prosvetni glasnik

Стојан Новаковић

411

школских граматика свога времена. Он је био, у почетку свога рада, професор средње школе. И, као увек, он се одмах лаћа посла, даје извод из синтаксе за своје ученике, усавршава га и шири, док најзад 1874 год. не даје „треће наново прерађено и раширено издање", које бисмо ми назвали дефинитивним. Лако се можемо уверити да је њен текст, у хлавноме, неизмењен и у издањима његове Сриске граматике од 1894 и 1902 године. Новаковић је прво обрадио онај део граматике који је најмање био обрађен за школску употребу — синтаксу. Истина, имали смо један део синтаксе врло пространо обрађен у Даничићевој Сраској синтакси од 1858 год.; али падежи са предлозима и без њих чине само мали део овога одељка наше граматике. Новаковић је имао сам да попуни остале одељке, да већи део синтаксе сам изради, и тако испуни празнину у нашој школској литератури. Други део граматике који је Новаковић написао била је Наука о гласотма 1879 год., опет онај одељак српске граматике који у то време није био обрађиван у школској литератури; тек после ових двеју граматика дошла је Наука о облицима, опет 1879 године, и Наука о основама 1880-те. На првом издању Сриске Синтаксе стоји да је састављена „по Ђ. Даничићу, П. Будману и др."; то Новаковић изоставља у издању од 1874 год. На Науци о гласовима Новаковић не ставља да ју је радио по другим писцима; међутим за Науку о облицима, у свима издањима до целокупне своје граматике, Новаковић ставља да је рађена „по Ђ. Даничићу и Ф. Миклошићу", а за Науку о основама у првоме издању опет „по Ф. Миклошићу и Ђ. Даничићу". Већ би се по овоме могло знати чиме се у своме послу Новаковић служио, особито ако додамо да су четири дела његових, раније засебних граматика, остала у главноме, непромењена и у целокупном издању, и ако су ту уклоњена са насловног листа имена Ф. Миклошића и Ђ. Даничића. Новаковић је осећао како би требало израдити граматику савременог српског језика. Он то не крије. У издању Сриске синтаксе од 1874 год. он вели: „Ја знам, и не могу се уздржати да овде не кажем како је моје уверење да би требало да се сви делови синтаксе најпре онако изворно и с онаком ширином разликовања и индукције израде, како је то Ђ. Даничић с науком о иадежима учинио, па да се после из тога дела према потреби црпе што је где за наставу потребно." Прелазећи на то како је он радио, он продужује: „Али како тога наша литература још нема, ја сам морао кренути се противним путем, да нам не би барем школе остале без онога без чега је литература" (све стр. VI). Данас бисмо овоме додали још нешто. Граматика српскога језика моћи ће се како ваља написати када не само сви делови њени буду