Prosvetni glasnik

Педагошки погледи Ђорђа Кершенштајнера

137

На овај начин добија К. три јасна и одређена задатка сваке јавне школе, па и народне, а они у исто време — пошто су међу собом нераздвојно везани — обухватају и целокуини васпитни смер. Та три задатка обележава он кратко овако: 1. образовање за позив, или бар припремање за њ; 2. морални преображај образовања за позив; 3. морални преображај заједнице у којој се позив врши. Из овог кратког излагања може се лако прегледати основа на којој К. даље развија своје схватање школске организације и васпитања у опште. Он полази од појма државе, заједнице, па мисли да ће васпитањем појединаца за службу држави извршити морални преображај и појединаца и државе. Морални преображај заједнице не може се ни замислити без моралног преображаја оних који чине ту заједницу. То истицање целине је неоспорно од вредности. Но К., као што се види из његовог рашчлањавања васпитног смера, ставља службу целини на једно недовољно осветљено место кад образовању за позив даје пресудни значај. Нејасност коју изазива његов васпитни смер, не умањује се тиме што К. изреком тврди да се ниједан од оних задатака не може решити без оба друга. Школа ие може дати ђаку морално схватање свога позива, а да њега самог што је могућно темељније не спреми за позив; али она не може, обрнуто, да спреми ђака правилно за позив, а да се она сама не осећа као средство једног општег смера, приближавања дате државе идеалу правне и културне државе. Школа која би имала пред очима било чисто научне, или чисто уметничке, религиозне, привредне, трговачке или техничке смерове, која би се дакле руководила појединим смеровима, не би давала сваком ђаку његов највшии смер, и то би само било на штету образовања за позив. К. осуђује ограничено специализирање, које нарочито влада на университетима, и које ученике упознаје само „с једном страном или с једним делом од стране", а не с целокупним позивом. Процес који се ту врши пореди он с процесом поделе рада, који влада иидустријом на штету опште културе. „Ако је овај процес атомистичке поделе рада иманентан културном развитку, онда, вели К., имамо ту једну нову страну „трагедије културе", од које је Оеог^ Зштте! две друге стране тако изразито оцртао у својим есејима". Из последњих навода види се да К. даје појму образовања за позив један веома широк обим. Оно се, тако рећи, поклапа с образовањем које се обично обележава као оишше. Но, и ако је употреба појединих речи у последњој линији произвољна ствар пишчева, ипак је тешко изједначити опште образовање са образовањем за позив. Опште образовање има да оспособи ученика да после школе самостално избере себи позив, оно је припрема за сваки позив, док образовање за позив циља на један одређени рад, на поједине позиве. Такво образовање не